У Србији су све владе пале после рецесије
АЛЕКСАНДАР КАВЧИЋ
У Америци се криза осетила одмах, а код нас ће главни удар доћи са задршком. Пензије и плате у јавном сектору још нису смањене, али се држава задужила и тежина тог дуга не може а да се не осети, поготово кад Србија и званично упадне у рецесију
У Америци се криза осетила одмах, а код нас ће главни удар доћи са задршком. Пензије и плате у јавном сектору још нису смањене, али се држава задужила и тежина тог дуга не може а да се не осети, поготово кад Србија и званично упадне у рецесију
Математичку гимназију завршио је у Београду, Електротехнички факултет дипломирао је у Бохуму, докторирао је на Карнеги Мелон универзитету у Питсбургу, на коме је сада професор, а предавао је и на Харварду и на Универзитету Хаваји. Живи на релацији Остин, Тексас Београд, а свет је за овог научника чуо после рекордне одштете за крађу интелектуалне својине у ИТ сфери. Марвел технолоџис је његов патент незаконито користила у производњи чипова, а после седам година судски спор је окончан тако што је та мултинационалка уплатила 750 милиона долара Карнеги Мелон универзитету. Део је припао Александру Кавчићу, који је патент разрадио у докторској дисертацији и његовом ментору, професору Жозеу Моури, а њихов изум се од 2003. користи за производњу свих чипова за читање са магнетских меморија у свету. Кавчић за НИН каже да о структури расподеле тог новца не може јавно да говори, али уз осмех додаје да су он и ментор „добро прошли“. Делом тог новца основао је Фондацију Александар Кавчић, која већ три године снабдева Математичку гимназију новим рачунарима, а старе обнавља и шаље их основним школама.
Власник компаније АСК група и научни сарадник Математичког института САНУ на Копаоник бизнис форуму указао је на значај образовања и домаће привреде за бржи економски раст. Без тога, Србија ће таворити, поручио је Кавчић, који за НИН открива намеру да обезбеди
уџбенике за све разреде основне школе, који би свим ученицима у Србији били бесплатно доступни на интернету.
Ускоро ће почети преговори о новој влади. Јесте ли свесни да ће највећа гужва бити за место министара финансија, полиције и војске, а да ће образовање бити монета за поткусуривање. А ви сматрате да је образовање најважније. Зар вам није јасно да се не уклапате у систем?
Министарство образовања је најнепожељније за људе којима је циљ краткорочна добит. Ту не може много да се стави у сопствени џеп, а резултати доброг рада виде се тек за 30 година. А ко улази у владу да би се његови резултати видели за две-три деценије? Ловци на плен желе резултате одмах. Шалу на страну, једини начин да се Србија извуче из дубоке кризе, да буде у стању да се носи са конкуренцијом јесте много веће улагање у образовање. Само тако моћи ћемо уместо полупроизвода да производимо готове производе са већом додатом вредношћу. Некада смо градили авионе, другима смо правили хидроелектране и термоелектране, а сада за иоле озбиљније послове ангажујемо странце, док наши људи мотају жице за аутомобилску индустрију, које су по килограму јефтиније од банана.
Како онда гледате на Владин концепт дуалног образовања?
То је бесмислица. Али, власт га хвали и каже да су концепт преузели од Немачке и Швајцарске?
Да, али они имају јаку привреду, којој су потребни такви радници. Значи, ми дуалним образовањем решавамо проблем немачке, а не српске привреде. Је ли нам то циљ? И није циљ образовања да решава проблеме привреде. Ако привреда мисли да има проблем са радном снагом, она треба и да га решава. Не тако што ће данас неко да нагађа чему би неко дете требало да учимо 12 година да би оно са 20 година увлачило каблове у Јури или правило шрафове. Не, деци треба дати прилику да достигну свој максимални потенцијал. Некима ће то бити нуклеарна физика, а некима мотање каблова. Али, не сме нико де
ци унапред одређивати шта ће бити њихов потенцијал. Тим пре што нико од нас не зна која ће се занимања највише тражити за 10 или 20 година. На крају, није проблем неког на курсу од две недеље преквалификовати са једног на друго занимање. Уосталом, ако им толико треба дуално образовање, нека странци, којима су такви радници потребни, донирају новац за то. Зашто ми из буџета да финансирамо такво образовање?
Можда зато што се из буџета дају и субвенције за те фабрике?
Зашто се то ради? А много мање новца је потребно да уџбеници буду бесплатни, да се сваком детету пружи шанса. Овде је све наопако. Наша власт се хвали да је прва у свету увела познавање рачунара као обавезан предмет у основне школе. А зашто то не раде они који су измислили рачунаре и програмске језике? Зар неко стварно мисли да деца могу да науче програмирање пре него што науче основну математичку логику? На страну што немамо довољно ИТ стручњака који ће децу томе да науче. Натоварисмо деци још један предмет, натерасмо родитеље да купе још један уџбеник, а немамо кадрове који ће да уче децу. Министарство тражи да се због тога доведу оптички каблови до сваке школе, да се све учионице опреме компјутерима, а све то значи још јавних набавки, још по 30 одсто од њихове вредности у џеп појединим функционерима. А да ли ће се деца заиста научити програмирању у том узрасту? Гарантовано неће! Верујте, да би се деца научила ономе што им је неопходно, довољна су два-три рачунара по учионици. Тако раде готово све земље.
Тврдите да је Србији неопходна јака домаћа привреда, јер, како кажете, странци могу да спакују своје фабрике и оду. Могу ли баш да оду кад хоће? И ако могу, зашто се председник Вучић годинама хвали да Србија привуче више страних инвестиција него све земље региона заједно?
Не знам зашто се тиме хвали, осим ако то не подразумева и неке проценте који завршавају у нечијим џеповима. Да се разумемо, стране инвестиције су добродошле, нико нема ништа против њих, али проблем је што се овде ради
практично о нашим инвестицијама у њихове фабрике. Да се ради о улагању у неке стратешке области, још бих и разумео, али наша власт субвенционише буквално све, од чоколаде до аутомобила. Овако, све се своди на маркетинг, који има за циљ да нам прикаже да Србија кобајаги напредује. Уместо странцима, зар не би било боље субвенције дати домаћим пољопривредницима, фармерима, сточарима, прерађивачкој индустрији… Па данас не могу деци да покажем како изгледа крава у Србији, а у Тексасу их има буквално свуда. И после се чудимо што нам се празне села. Србија мора да дефинише и заштити гране од националног интереса, а с друге стране да укине беспотребну заштиту. Шта ће нама царине на производе електронске индустрије, коју практично и немамо? Кога штитимо? Ако не правимо процесоре, зашто се плаћа царина на њихов увоз?
Очито је да су држави потребни ти приходи, зар не?
Али, озбиљна држава би смањила свој апарат, смањила би број запослених у јавном сектору. Смањила би себе, поднела би жртву зарад општег интереса. А не би само од грађана тражила да се они жртвују. Као што је жртвовала пензионере. А смањивањем пореза може много више да се постигне. Јесте да то подразумева и смањивање државног апарата, али би се тако створио маневарски простор за бржи развој приватног сектора.
Како се у ваш предлог за смањење пореза уклапа најава председника Вучића да ће крајем године, без обзира на кризу изазвану вирусом корона, повећати пензије и плате у јавном сектору?
Ма то је утопија. Одакле паре за то? Држава се већ убрзано задужује, а да апсурд буде већи истовремено се хвали некаквим процентима раста, односно најмањег пада БДП-а у овој години, иако већ две деценије само две земље у Европи имају мањи БДП по становнику од Србије. Све време смо на зачељу а слушамо о некаквим рекордним стопама раста. То је као да се неки фудбалски клуб, који 20 година завршава као последњи на табели, хвали да из године у годину има већи проценат шута у оквир гола. Као да је то неко мерило. Проблем је што тај тим стално губи. Само никог није брига. И зато ће, у ствари, можда плате и бити повећане крајем ове године. Толико се због кризе наштампало евра да није искључено да плате у Србији могу достићи обећаних 900 евра. Али, само ако евро девалвира, а он је већ ослабио према другим светским валутама, па чак и према динару, јер је пре неколико година вредео 124, а сада 117,5 динара. И колико робе и услуга можемо да платимо данас са просечном платом од 500 евра, а шта смо за тај новац могли да купимо раније? Па пре 20 година више смо могли да купимо за 500 марака него данас за 500 евра. Везали смо се за валуту коју не контролишемо и која губи вредност. Доказ за то је швајцарски франак, који за разлику од евра, није девалвирајућа валута. Није, дакле, швајцарац ојачао, већ се евро срозао. Једина разлика у односу на период када смо сами штампали динаре без покрића јесте што смо сада препустили да уместо нас то ради Европска централна банка.
Ако се већ залажете за јаку домаћу привреду, зашто ви не покренете бизнис у Србији?
Зато што нисам страни инвеститор. Да јесам и да се појавим са жељом да отворим фабрику, добио бих државну гаранцију да не могу да пукнем. А да уложим као грађанин Србије, овде нема ко да вас заштити, јер правни систем не функционише. И шта раде наше фирме? Њима је лакше да увозе него да овде производе. Зато не производе у Србији, већ у Кини и то под брендом који више подсећа на страни него на Made in Serbia. Замислите само да те фирме производњу врате у Србију, колико би то било боље за све. А оне би могле монетарном политиком да се стимулишу да то ураде. И ето нам нових радних места, ето нам раста БДП-а… Сада су успешне домаће фирме углавном оне које зарађују продајући робу грађанима Србије. Оне не извозе, јер је вредност евра из године у годину све мања. Боже, па ми више ни мост, ни пут не умемо да саградимо без „стратешког партнера“, а још горе је што нам све то раде странци. У мозак су нам већ усадили свест да смо неспособни, да ништа не умемо. Како не умемо? Ево, умем ја, а знам и много других који умеју. Па, није то спејс технологија.
Да, али многи домаћи бизнисмени последњих година више улажу у другим земљама него у Србији…
Зато што су тамо и они – страни инвеститори. И они тамо добијају оно што код нас добијају бизнисмени из Немачке. Иста је прича, нажалост, на целом Балкану. Ако странац за свако радно место добије субвенцију од 10.000 евра, од три до пет хиљада евра одмах врати назад, неком од званичника. Отима ко како стигне.
Јесте ли због тога рекли да не размишљате о бизнису у Србији и због тога да вас не би сваки локални шериф рекетирао? Откуд вам то?
Кажу да у сваком вицу има пола истине, а о томе се толико прича да тешко да може бити другачије.
Многи још препричавају ваше речи да старлете које су се обогатиле преко ноћи сматрају да имају право да уче памети просветне раднике. Каква се порука тиме шаље младима?
Омладина тако добија поруку да је битна диплома, а не знање. А ко има новца, диплому може и да купи. Или бар да себи плати школу у којој неће бити тешко добити диплому. Због тога се сада буне и студенти државних универзитета да им је много теже, а у јавном сектору се ионако углавном
Најава повећања плата и пензија до краја ове године је утопија. Одакле паре за то? Да апсурд буде већи, две деценије смо међу три земље са најмањим БДП-ом по становнику у Европи, а стално слушамо о некаквим рекордним стопама привредног раста
Не знам зашто се Вучић хвали страним инвестицијама. Нико нема ништа против њих, али проблем је што се овде ради практично о нашим инвестицијама у њихове фабрике
запошљава партијски кадар. Тако се срозава ниво образовања и зато и не чуде очајни резултати на ПИСА тестовима. У скоро свим земљама Европе деца имућнијих родитеља, друштвеноекономске елите имају боље резултате од просека. Једино је у Србији, Црној Гори и Северној Македонији обрнуто. И ко ће сутра да нам води земљу?
Зашто је Србија мимо света?
У нормалним земљама људи су имовину стекли знањем и тај систем вредности преносе и на децу. А како су у Србији богатство стекли бахати људи у џиповима? Шта ће они пренети својој деци? Из овог зачараног круга тешко ћемо се искобељати ако се просветни радници поново не врате на пиједестал. Не говорим о новцу, већ о угледу у друштву, који је просветарима битнији од самих плата. Нико не иде у просвету зато што мисли да ће се ту обогатити. Слично је и са лекарима. То су племените професије које морамо поштовати, а овде се њихов рад ниподаштава, јер је важније ко шта вози него ко шта зна. И ко ће нас сутра лечити, ко ће нам учити децу, ко ће изумети нешто попут ајфона?
Ако овде не планирате да инвестирате, зашто бисте издвојили огроман новац да деци обезбедите бесплатне уџбенике?
Желим личним примером да покажем да политика није ствар лактања зарад личних интереса, већ борба за бољитак друштва у целини. Ако бих се у исто време бавио бизнисом и политиком, аутоматски се јавља сумња у конфликт интереса. Не можете бити министар просвете ако имате приватну школу.
Како не може кад видимо да у Србији све може?
Али то није добро. Некоме је одавно морала да се упали лампица и да каже – станите, овако више не може. Не можете бити министар финансија и имати своје фирме. Нити министар здравља сме имати приватну болницу. Јер, шта је онда њему у интересу? Да сруши државни здравствени систем да сви код њега иду да се лече? И колико год били поштени, то је сукоб интереса. Е, управо због тога што желим овде филантропским радом да помогнем образовање, не смем имати фирму, да бих у старту спречио могућност да неко помисли да ту постоји сукоб интереса. Уосталом, и у политику сам ушао као обичан члан и није ми ни на крај памети било да оснивам своју странку само да бих био лидер. Спадам у оне који верују да побеђује идеја, а не човек. Тако увек бива на дуже стазе. Сујетни политичари могу да победе само на кратак рок. Погледајте ДС, он се због сујете распада. Нико неће да буде други у странци, свако би хтео да буде лидер. А то говори да ти људи нису у политици због идеја, него због фотеља. СНС је, пак, својим настајањем показао да нема идеологију. Њима је једина идеологија да остану на власти. Погледајте само Владу Србије. То би требало да буде тим у којем се не зна ко је од кога бољи, а у ствари се не зна ко је од кога гори, јер од плагијатора и фалсификатора не може да се живи. Министар одбране није служио војску а обожава да парадира у униформи, а остали као да се играју музичке столице, стално се смењују по принципу – само ми дај неки ресор и снаћи ћу се већ некако. Нама је први тим сачињен од трећелигаша. А кад је тако, зна се онда код кога се иде по све савете.
Код председника?
А код кога он иде? Код странаца, ММФ-а, амбасадора, страних инвеститора… Боли ме што смо као народ изгубили понос, што смо се претворили у плагијаторе, паразите. А неке баш заболе због тога.
Јесте ли свесни да ћете се идејом о бесплатним уџбеницима замерити многима?
У многим земљама се данас на сајтовима могу наћи бесплатни уџбеници. Професори са Харварда или Стенфорда више не штите своја ауторска права, јер је знање тековина хомо сапијенса. A код нас је и то бизнис, јер смо дозволили да неко од Вукове азбуке и Питагорине теореме направи монопол. Тржиште уџбеника у Србији процењује се на 100 милиона евра годишње, 90 одсто тржишта држе странци, чији трошак није већи од милион евра. Дакле, само за пет година бесплатних уџбеника грађанима Србије остало би 500 милиона евра за неке друге потребе. То је скоро таман колико су добили кроз ону једнократну помоћ уочи избора од по 100 евра. На страну што је то и морално исправно. А неће бити оштећени ни аутори, јер ће њима моја фондација платити ауторски хонорар за сваки уџбеник, који ће пре издавања морати да добије зелено светло Министарства образовања, као и сваки други.
Коме је уопште важно образовање, јер професор Миодраг Зец каже да режиму више одговарају поданици него грађани који мисле својом главом?
Поданици су добри за сваку власт само на кратак рок, али на дуги рок образовање је једини начин да се земља извуче из дубоке кризе. Здравством се лече појединци, а образовањем се лечи нација. Поражавајуће је да данас само три одсто деце радника и сељака завршава факултете. Земља која не искористи потенцијал свог становништва осуђена је на пропаст.
Код нас старлете сматрају да имају право да уче памети просветне раднике. Омладина тако добија поруку да је битна диплома, а не знање. А ко има новца, диплому може и да купи, јер се у јавном сектору ионако углавном запошљава партијски кадар
Озбиљна држава би смањила број запослених у јавном сектору. Смањила би апарат и не би само од грађана тражила да се они жртвују. Као што је жртвовала пензионере
Зашто сте ви 90-их отишли из Србије, а зашто данас одлазе млади?
И да није било рата отишао бих, јер и Тесла је отишао у САД да би могао да напредује, као што је циљ врхунског фудбалера да заигра у Шпанији или Енглеској. Данас, међутим, млади одлазе из других разлога – због система, беже од немоћи, обесправљености и кад виде како безобразно добро жи
ве људи из врха власти. Не могу да гледају да овде најбоље живе људи са купљеним дипломама, који се баве разним „комбинацијама“. Е то убија у појам.
Јесте ли због тога рекли да ће, ако се овако настави, Србија бити земља у којој ће остати да живи само њен председник?
Шта друго можемо да очекујемо ако сваке године из земље и даље буде одлазило 50.000 младих и образованих? Плус, годишње 40.000 људи више умре него што се роди. То је за 10 година милион људи мање.
Многе је изненадило када су вас видели на изборној листи Суверениста. Одакле ви у политици? И зашто баш ДЈБ?
Политика, економија, образовање и здравство се тиче сваког од нас и грех је да онај ко може да помогне све гледа са стране. Ако се у политику не укључи већи број људи, она се препушта онима који су ту само због својих личних, финансијских интереса. Код нас је 50 одсто грађана дигло руке од политике, препустили су другима своју судбину. Ја желим да покажем да нису сви политичари исти. Зато сам и ушао у странку као обичан члан, да покушам да се изборим за своје идеје. Ако ће поштени апстинирати и неће се борити, онда ћемо остати ту где јесмо, на европском дну.
Колико ће нам корона променити живот?
У Америци се криза одмах осетила, а код нас ће главни удар доћи са задршком. Код нас још није било смањивања пензија и плата у јавном сектору, али се држава већ задужила и тежина тог дуга не може а да се не осети. А све су владе у Србији падале не током рецесије, већ непосредно после ње.
Али, председник тврди да ове године Србија неће бити у рецесији?
Наравно да хоће, као и највећи број земаља света. Многи сектори већ су претрпели драматичне штете.