НЕМАЈУ ОНИ СУЗАВЦА КОЛИКО МИ МОЖЕМО ДА ПЛАЧЕМО
ПЕТАР ЂУРИЋ, ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ СРБИЈИ САОПШТИО ИСТИНУ
Очекивао сам само људско извињење и објашњење, не мени, него мом оцу, да ми неко каже зашто је три дана чекао на респиратор на који никада није прикључен. Њима не треба нормална, образована Србија која мисли својом главом
Шта је гола истина спрам ноторне лажи? Посебно кад неистину изговори председник Србије Александар Вучић. И шта може појединац када се против њега окрене читав систем укључујући и послушни режимски медијски батлерај који подмукло и опасно изврће чињенице, свестан да за власт нема опаснијег противника од истине? Баш то десило се Петру Ђурићу, младићу који је прве вечери у камеру телевизије изговорио емотивну поруку упућену преминулом оцу и само јавно рекао оно што смо сви знали – да власт лажира истину, чак и када су људски животи у питању. На концу, у каквој је корелацији, чак и да је тачна тврдња режима да Петар има дебео кривични досије, а није, с чињеницом да његов отац Љубиша није добио ни неопходну, а камоли сву потребну медицинску негу. И ту не може бити погађања. Вучићеве речи да је реч о ноторној лажи остају да ландарају као симбол људског бешчашћа у судару с фактима. А факти које нам предочава Петар кроз медицинску документацију необориво доказују да његов отац, иако је постојала препорука о пребацивању у респираторни центар, никада није прикључен на овај апарат. И отуда се и ова Петрова исповест лако уклапа у ону сада већ иконичну реченицу: „Ћале, ово је за тебе“, али и за све људе који су доживели исту судбину а нису имали прилику да јавно о томе проговоре.
„Не иде да се председник на тај начин бави обичним, малим грађанином Србије. Он и министар Златибор Лончар су рекли да је КБЦ Земун трећа најопремљенија болница у Србији и да су имали 30 респиратора који су били у функцији, док остали нису били ни распаковани. Ако је тако, онда је то још страшније. Могли су мог оца да пребаце у неку другу ковид-болницу, прикључе на респиратор и покушају да га спасу. Очекивао сам само људско извињење и објашњење, не мени, него мом оцу који је био пример како се треба борити за своју породицу, за свој град, за своју земљу. Зато ћу и сада рећи само: ’Ћале ово је за тебе’“, прича Петар Ђурић док нам показује документацију која неумољиво потврђује да је власт ухваћена у лажи.
Медијски линч био је ургентно организован и циљано усмерен. Петар каже да се труди да не прати то што пишу режимски таблоиди, али и да не може да прихвати неистине које износе о њему, а поготово о његовом оцу.
„Кренули су да блате тату, који више не може да одговори и да се брани. То је антицивилизацијски и антихришћански. Једна режимска телевизија узела је снимак с мог фејсбук-налога, који је јаван, и објавила да сам се проводио након очеве смрти. Иначе, снимак је настао у мају. 2018, али добро, зато су они они а ми смо ми. Знате шта, лакнуло ми је када су то урадили, знао сам да чиним праву ствар, па немају они сузавца колико ми можемо да плачемо. Ја сам своје урадио, тата би био поносан на мене. Пре свега овога нисам знао како да се носим са неправдом, болом и чињеницом да је мој отац умро јер није било респиратора. Њима не треба нормална, образована Србија, која мисли својом главом. Мој највећи грех је то што сам у основној школи каснио и бежао с часова. Председник је причао да имам досије с кривичним пријавама, а од свега имам саобраћајне прекршаје за погрешно паркирање. Не бринем за своју безбедност, потпуно сам чист. А ако сте исправни, не морате да бринете.“
Свему је претходила скоро тронедељна агонија у којој је у првих седам дана Петар са оцем који је имао симптоме короне обијао прагове домова здравља тражећи помоћ. Упорно су их враћали с објашњењима да је можда реч о уринарној инфекцији, а можда и о грипу...
„Када сам видео да је враг однео шалу, оца сам хитно одвезао на Инфективну клинику где почиње други део агоније. Са изузетно високом температуром, тата није могао да стоји, почињао је да бива и дезоријентисан. Дословно сам га унео у Инфективну. Наишао сам на извесну докторку Крстић, која је била љубазна и професионална и која нам је дала упут за Дом здравља Стари град. Након прегледа утврђено је да има обострану упалу плућа. Отац није имао никакву основну болест упркос годинама. Никада није пушио и пио, одувек је живео здравим животом.
Каже да је, након што је утврђено да му је отац инфициран короном, 28. марта смештен у КБЦ Земун.
„Јавио ми је да је у соби с још 15 пацијената, није било ни доктора да их обиђе. Људски заиста могу да разумем лекаре, падали су с ногу од посла, болнице су биле претрпане, систем је пуцао... Верујем заиста да су имали добре намере. Тата је преминуо 12. априла а да никада није стављен на респиратор. У једном моменту пребачен је у Јединицу интензивне неге, да би 9. априла био контактиран анестезиолог из респираторног центра ради превођења, али су након тога констатовали да нема слободних места. Три дана је чекао на респиратор. Нико ме није позвао, ни саопштио да је преминуо, нису су ми тражили ни број телефона када је примљен. Да отац није имао телефон и да повремено нисмо разговарали, могли су да га сахране као Н. Н. лице. Сутрадан, 13. априла, отишао сам да му однесем храну и воду, да би ми на улазу вест да је умро саопштиле службенице. Дивне жене, загрлиле су ме као мајке, али могао је неки лекар да ми објасни шта се догодило. Не знам да ли би преживео да је прикључен на респиратор, можемо само да нагађамо, али њихово је било да учине све. Отац ме је молио да га извучем из болнице и имао је намеру да напише како је све изгледало и колико су услови били катастрофални. Не кривим никога, али морали су да покушају све да га спасу.“
Ни сахрана у Мајданпеку није прошла без бахатости локалних властодржаца и полиције. Љубиша Ђурић je био угледни и поштовани грађанин
Председник је причао да имам досије с кривичним пријавама, а од свега имам саобраћајне прекршаје за погрешно паркирање Три дана је чекао на респиратор. Нико ме није позвао, ни саопштио да је преминуо, нису ми тражили ни број телефона када је примљен. Да отац није имао телефон, могли су да га сахране као Н. Н. лице
Мајданпека. Ликовну академију завршио је у Београду, где је и магистрирао. Признања, награде и успеси одвели су га у Париз, престоницу светске уметности. И поред тога што су му врата Тријумфалне капије била широм отворена, вратио се у Мајданпек где је постао главни дизајнер Златаре Мајданпек и оснивач Мајданарта, међународног сајма златарства. Природно, суграђани су желели да га достојно испрате. Петар каже да му полиција под претњом хапшењем и задржавањем од 48 сати није дозволила да стави венац и очеву слику, с образложењем да се морају поштовати медицински протоколи.
На протесте је изашао када је на телевизији видео незадовољни народ на улицама. Каже да је морао да се придружи због бола, неправде и унутрашњег незадовољства које је осећао.
„Рекао сам у камеру спонтано оно што ме највише боли, а то је необјашњена смрт мог оца. Нисам ја симбол протеста, сваки од тих људи имао је
неку своју причу... Ја сам само имао среће да могу јавно да проговорим о несрећи која ме је задесила. Надам се само да ћу подстаћи још неке људе да отворено говоре. Ако сте у праву, немојте никада одустати од борбе. Јер ко смо ми ако одустанемо од борбе за истину? Народ је симбол овог протеста. Људи су изашли на улицу због осећања неправде, егзистенцијалних разлога, згажених институција, системске корупције... Моја изјава у камеру можда је само мало допринела да се људи ослободе страха.“
Петар је студирао и играо кошарку на америчким колеџима где је и дипломирао спортски менаџмент. Иронично примећује да је „хулиган с дипломом“, а можда је то, каже, и његова мајка Гордана, професорка историје уметности. Могао је да остане, може и сада да се врати у САД, али је одлучио да све што је научио донесе у Србију, јер мисли да је одлазак младих погубан за земљу, али и да се стварни
живот непрекидно судара с прокламованим државним оптимизмом који није покривен чињеницама.
„Нама се упорно испира мозак са некаквим бројкама. Изгледа да бољег живота има само на режимским телевизијама. Медији морају бити слободни и отворити простор за другачије мишљење. Не може СНС да буде господар наших живота. Против сам сваког насиља, никада нисам био ни у једној странци, нити ме то занима. Нисам никога вређао, чак не тврдим да било ко лаже, хтео сам само џентлменски да скренем пажњу да власт можда није добро прочитала податке. Волим дати људима другу шансу, али се плашим да ћемо тешко до компромиса. Ако ја као обичан грађанин могу било шта да поручим – онда је то апел да из ове ситуације изађемо мирно, дијалогом, уважавајући једни друге и различита мишљења.“