ПУЛСИРАЊЕ ГНЕВА
НОВИ САД
Број учесника протеста почео је да опада након одлуке да се седењем покажу ненасилне намере и „раздвоји жито од кукоља“
Могућност увођења новог полицијског часа на ноге је подигла и пословично успавани Нови Сад, у ком се готово не памти када су се полиција и грађани тако насилно и масивно сукобили. Претња изолацијом прелила је чашу и разљутила и оне који до сада нису ни помишљали да изађу на протесте. Атмосфера је првих пар дана неодољиво личила на деведесете године, уз три лако уочљиве разлике. Данас сви поседују мобилне са камерама и на интернету слике догађаја деле у реалном времену, док се власт и даље понаша као да сви прате искључиво медије наклоњене режиму. Зато су лако проверљиве лажи појачале осећање грађана да им власт вређа интелигенцију. Друга разлика је што се Слободану Милошевићу скандирало да се убије, а Александру Вучићу да се лечи. Трећа разлика су политичка уверења и друштвени светоназори незадовољних - на улицама су се бунили буквално сви: националисти, мондијалисти, верници, атеисти, либерални, конзервативни, десничари, левичари, хуманисти, расисти, умерењаци, радикални, „путиновци“, „европејци“...
Подршка Београђанима, који су се већ прве вечери, 7. јула сукобили са полицијом, експлодирала је 8. јула тако да су ови протести били драстично другачији од претходних, пре свих од шетњи „1 од 5 милиона“, које су претиле да уздрмају монолитну власт СНС-а. Студенти и млади су први пут били у доминантном броју. Одсуство лидера опозиције, њихових обележја, активиста и логистике, позитивно је утицало на спремност младих да демонстрирају по цену разбијене главе и гутања сузавца, а на улице су изашли тек када је власт угрозила њихове личне интересе, а не због Косова, ЕУ или силовања демократије.
Протест се догодио на први поглед врло хаотично, али само уколико нисте компјутерски писмени. Новосадски активиста из Здружене акције Кров над главом Миран Погачар, на друштвеним мрежама је позвао људе да се појаве у центру и тиме је ствар била решена. У среду је изнео захтеве: оставке председника Вучића, градоначелника Новог Сада Милоша Вучевића, министра полиције Небојше Стефановића, директора полиције
Владимира Ребића, распуштање Кризног штаба за борбу против пандемије, запошљавање медицинара, враћање послова људима који су отпуштени због економских последица пандемије и да се новац из буџета, намењен СПЦ, преусмери за здравство. Већ следећу ноћ Погачар је ухапшен под оптужбом за насилничко понашање, иако ни у једном тренутку није заговарао насиље. Напротив, и током шетње је спречавао људе да праве неред и ломе имовину. Пуштен је да се брани са слободе 10. јула, и вратио се на протесте.
И у Новом Саду на више места полиција и жандармерија су се сукобили са младима који су их гађали камењем, петардама и другим пиротехничким средствима. МУП им није остао дужан и интернетом круже снимци беспотребне употребе прекомерне силе и пребијања људи који нису били насилни. Разлупан је улаз у Градску кућу, градоначелник Вучевић је казао да то нису чинили ни Хортијеви војници током Другог светског рата, волшебно заборављајући горе демолирање након протеста због хапшења Веселина Шљиванчанина 2003. Страдали су и улаз у РТВ, омиљена мета свих протеста и просторије СНС.
Временом број учесника драстично опада, упоредо са одлуком да се седењем покажу ненасилне намере и „раздвоји жито од кукоља“. Та идеја има половичну подршку - једни мисле да је одлична, други да без сукоба нема бољитка. Основано се сумња и да се на протесте шаљу „спавачи“и провокатори из редова полиције, криминалаца и екстремно десничарских организација, чији је посао изазивање нереда и делегитимизација протеста, преусмеравање гнева грађана на друге теме, попут Косова и миграната. Чак и да је тако, чињеница је да међу новосадским демонстрантима и те како има радикалних десничара, хулигана и криминалаца, који нереде изазивају вођени личним интересима и уверењима.