РАТ СВИХ ПРОТИВ СВИХ
ДЕМОНСТРАЦИЈЕ И НОВИНАРИ
Зашто су грађани са умишљајем насилни према медијима? Како су медији од слуге јавном интересу постали кривци и мета незадовољства? И зашто у свима њима грађани персонификују омражене политике
Упрвих пет дана протеста, углавном испред Народне скупштине у Београду, али и у другим деловима земље, око 30 новинара, сниматеља и фото-репортера било је нападнуто, повређено, ометано у раду или застрашивано. Медијски радници брзо су постали прве жртве насиља на протестима, све док није почело да се чини да су, ипак, веће жртве случајни пролазници којима се изгледа, ових дана, напунио Централни затвор. Од свега над чим се српска јавност до пре неки дан згражавала гледајући бруталност америчке и црногорске полиције према демонстрантима, остало је да се опробамо још само у једном - у хапшењу новинара у живом преносу.
До ноћи када се догодио до сада најтежи међу тим инцидентима - напад полиције на новинара агенције Бета Жикицу Стевановића, који је мирно примајући ударце пендрека узвикивао да је новинар на задатку - до тог, другог дана протеста, инциденти су се рапидно низали и хватали залет.
Вести о разбијеним главама, опреми, заплењеним телефонима, опендреченим рукама, пљуштале су нарочито прва три дана демонстрација, којима, испоставиће се, медији, од почетка до овог момента, нису били ни тема ни мотив, као што су били добром броју скоријих протеста. У овом кратком моменту чинило се да су медији насилницима колатерална штета за којом не вреди плакати. А у складу са односом и статусом који се систематски градио годинама.
Медији су прва мета власти и први захтев опозиције. Председник Србије Александар Вучић лично је осмислио неколико етикета које су лако ушле у употребу, постале део сленга. Критика медија свакодневно долази из највиших извора моћи и са позиција власти. Уместо обрнуто. Одавно је власт обрнула ту игрицу, али тако су медији постали и приоритет опозиције. Увек у врху листе проблема и
захтева. Једино што би и данас, судећи по његовим твитовима, задовољило Бошка Обрадовића, који је предводио насилни упад у РТС, јесте подела улога у РЕМ-у, јавном сервису...
Ако у сваком злу има мало добра, у овоме, ма колико изгледало безнадежно ово политичко поимање медијских слобода, то отимање је истовремено доказ да је, упркос свему, моћ још увек и у медијима. И да, ако желе, уз малу помоћ интегритета редакције игрицу могу поново да врате на место.
Почело је са сниматељима Танјуга које су, у два одвојена инцидента, демонстранти напали прве ноћи протеста. Заправо, почело је случајевима који су остали неистражени и некажњени и који су нападе на новинаре учинили могућим, прихватљивим, а самим тим и масовним. Претраживање оповргава тезу да је и раније било протеста, али да медији нису били таква мета или барем не међу највећим жртвама насиља. Додуше, дубинско претраживање, јер су такви случајеви махом заташкани и заборављени, толико да их данас чак ни медији не узимају као аргумент да је кажњивост неопходна. Као за инат, један од последњих таквих био је такође новинар Бете Милош Ђорелијевски на протестима 2008, а чији случај полицијског пребијања никада није расветљен, нити је за њега икада ико макар и дисциплински кажњен у полицији. Излишно је и подсећати на
никад неистражен случај убиства Милана Пантића и могућност враћања судског процеса на почетак 20 година после убиства Славка Ћурувије.
Темпо ни сад не обећава ништа. Идентификован је свега један од насилника над свега једним новинарем - Петром Гајићем са Н1 и то захваљујући снимку инцидента који је направио Пинк. Ни у том једном, од укупно двадесетак инцидената над новинарима и другим медијским радницима, није реч о ситуацији у којој је учествовала полиција или лица која су се тако представила. Портал Нова. рс известио је да је полиција претукла њиховог новинара Марка Радоњића, а његовим колегиницама је избила телефон и легитимацију из руку током извештавања. Новинарки Инсајдера, иако је била видно обележена ознаком „прес“лица која су се представила да су припадници безбедносног система су отела телефон. Мобилни телефон су и Вуку Цвијићу, новинару НИН-а, отеле особе које нису биле у униформи, али нису били ни демонстранти. Обрисали су снимак који је тог тренутка правио и вратиле уређај.
Сумњиви ликови нису само застрашивали и отимали опрему. Војислав Милованчевић, такође са портала Нова.рс задобио је тешке повреде главе када му је један из групе од двадесетак момака са капуљачама и маскама пришао. Каменице из масе која је гађала полицију су фото-репортеру Урошу Арсићу поломиле нос...
Екипе РТС-а нападнуте су у Нишу и Новом Саду током извештавања. Нишки сниматељ Иван Стамболић погођен је у главу флашом или лименком, а у Новом Саду је Лазару Вукадиновићу поломљена рука, као и опрема. Зграда РТВ током друге ноћи протеста је демолирана. Демонстранти су бацали лименке, флаше и каменице, а врата на згради су разбијена.
Јавни сервис је током прве ноћи демонстрација са пуна два сата зака
Утисак је да су новинари насилницима колатерална штета за којом не вреди плакати. А то је и у складу са статусом медија који се годинама систематски градио
шњења известио о упаду у Народну скупштину. То је за РТС била само једна од сличних ситуација и професионалних процена које су доприносиле незадовољству грађана. Због тога су први извештачи РТС испред зграде Скупштине деловали попут деминера. Брзо се испоставило, међутим, да је, за разлику од серије протеста које је предводила опозиција, ово био протест коме мета по себи није била и зграда РТС, надомак попришта.
Напади су се низали редом. Због чега се и Пинк, после два дана, осмелио да пошаље камере, јер је свака друга одлука уредништва те телевизије, након првих напада на фото-репортере Танјуга, могла да буде игра
животима њених новинара? Мета демонстраната нису биле само оне редакције на које се лепи етикета режимских или прорежимских, него и „страноплаћеничке“, „издајничке“, „опозиционе“... Од масе и у психологији масе - посебно оне чији један део позива на екстремно непријатељство – тешко је очекивати разумевање компликованих узрочно-последичних веза, али не и просте једнакости - ако желите да вас РТС извести, морате га пустити да извести.
Уместо тога, ови протести су раширили феномен ускакања у кадар. Будући да је посао јаван, а највећим или најважнијим делом се одвија и на јавном месту, увек је било таквих инцидената. Они су остајали на нивоу анегдоте и углавном на клиповима, који интернетом круже годинама. Али кад постану масовни као сад - готово да нема телевизијског канала са ког нисмо видели ускакање непланиране главе или другог дела тела, чули псовку, урлање или скандирање - то говори не само о савременом поимању кућног одгоја него и о односу које такво друштво има према медијима. Тај однос није само селективан, острашћен и неосновано преписан са Твитера или из таблоида по линији коју диктирају политичари. Нити подељен линијама којима је поларизовао друштво у целости, иако се најострашћенији новинари са свих страна те поделе својски труде да оставе тај утисак, посебно кад ликују над неприличним или насилним односом над њиховим колегама с друге стране, али и реториком коју једни о другима користе. Мада јесте и једно и друго, такође је највише треће - неповерљив и ниподаштавајући однос. Сва истраживања у последњој деценији су показала пад поверења у медије, као и у улогу медија у одбрани јавног интереса. Уз општи тренд неодговорности за јавну реч, са статусом медија, срозало се и разумевање за оно шта и услове у којима новинари раде.
Из хетерогене природе тренутног протеста родила се, међутим, једнакост медија пред насиљем, па тако и помало солидарности. Новинари Јужних вести, на лицу места у Нишу, одбранили су своје колеге из екипе РТС. Али ништа мање важно јесте да је и у Нишу и у Новом Саду део демонстраната бранио новинарске екипе излажући се ризику од насилника. Зато, док још увек, нарочито међу незадовољним грађанима, има оних који разумеју значај медија за друштво, постоји и обавеза да се то разумевање оправда. И то потрагом за одговорима на питања која су произашла из ових протеста. Зашто су грађани са умишљајем насилни према медијима? Како су медији од слуге јавном интересу постали кривци и мета незадовољства? И зашто у свима њима, редом, грађани персонификују омражене политике? А на почетку свих почетака, одговором на питање - да ли смо, дозволивши да насиље над новинарима буде институционано некажњиво, дозволили да постане и друштвено прихватљиво?