ПОПУЛИЗАМ ОПАСАН ПО ЖИВОТ
ПОСЛЕДИЦЕ ВЕЛИЧАНСТВЕНЕ ПОБЕДЕ НАД КОРОНОМ
Након два месеца релативизирања опасности од епидемије, уз стално фингирање бројки, ствари су отишле превише далеко и цена ће бити висока, само што нас овог пута власт неће плашити италијанским и шпанским сценариом, већ нечим горим - реалношћу у којој живимо
Прилично је неизвесно да ли ћемо, када и уз коју цену преживети актуелни и неконтролисани налет короне с којим власт баш није рачунала, али је сасвим извесно да бисмо то бар ментално лакше поднели када би председник на тренутак престао да нам поставља за здрав разум увредљиво питање - да ли знате неког ко се заразио на изборима? Рецимо, неког ко није један од седам чланова РИК-а, ко није председница парламента, ко није министар војске, ко није наш фризер или продавац и ко није један од 82 преминула у последњих недељу дана? И када не би било оних, па чак и међу члановима стручног дела Кризног штаба, који му удворички одговарају – никако, то су били најбоље организовани избори на свету, апсолутно безбедни, баш као и утакмице и сва народна весеља уприличена након „величанствене победе Србије над короном“, која је била резултат фантастичних мера, а не фантастичног лажирања бројева.
Сада смо ту где јесмо. По званичним бројкама, у драстично неповољнијој ситуацији него током првог налета и уз велику вероватноћу да ће бити све горе и горе. Рецимо, највећа смртност је забележена у осмој недељи епидемије (од 24. до 30. априла) када је преминуло 40 особа, док се у осамнаестој недељи тај број попео на 65, а за само четири дана у деветнаестој недељи су умрле 53 особе. Према подацима од 13. јула, ситуација је и по осталим параметрима алармантна: број људи на респираторима је био 154, што је осам више него 12. априла (највећи број забележен током првог пика), а број хоспитализованих (4.294) надмашио је неславни рекорд од 19. априла, када се у болницама лечило 3.900 особа. Што се броја активних случајева тиче (оних који су тренутно инфицирани ковидом-19 и који могу да шире заразу) њих не знамо, јер их
Батут и даље успешно крије (на званичном сајту Ковид-19 и даље се лажно представља број хоспитализованих као број активних случајева), али можемо грубо да израчунамо сабирајући број оних који су у болници и оних који су у обавезној самоизолацији према подацима МУП-а. Тако стижемо до цифре од 12.445, што је драматично више него што је било 4. маја, када је у Србији забележен највећи број активних случајева – 7.786.
Да ли су подаци МУП-а тачни можемо само да нагађамо. Према „Одлуци о проглашењу болести COVID-19 заразном болешћу“постоје само две категорије људи који се упућују на самоизолацију, о чему се обавештава МУП да би контролисао придржавање те мере: потврђени ковид-пацијенти који су се лечили болнички и који су пуштени кући након једног негативног налаза PCR теста и они који су такође потврђени, али немају симптоме па им је прописана двонедељна самоизолација до новог тестирања. Њима, одскора, можемо да додамо и држављане Црне Горе којима је при уласку у Србију одређен двонедељни карантин, али тешко да се ради о броју који би се битно одразио на статистику. На основу те базе података можемо да видимо распрострањеност вируса (тренутно само на 12 одсто територије нема забележених случајева), што је информација коју нам је Батут ускратио још од 10. јуна, али и да проценимо укупни број заражених. Тако бар пише на сајту отворених података МУП-а, што није сметња Ани Брнабић да их негира.
На првој конференцији за медије Кризног штаба коју нам је власт уприличила након два месеца, и на којој смо очекивали да ћемо коначно сазнати ко је и шта муљао са статистиком, премијерка је рекла да нам је информациони систем лош, да нема разлога да ико икога лаже (ручно се рачуна, па се погреши), али и да не можемо да знамо колики је број активних случајева јер немају податке колико је људи на кућном лечењу, пошто до тог податка не могу да дођу док „немамо ванредно стање“. А онда је још једном поентирала: „Не може да се изрекне мера самоизолације без ванредног стања.“
Да ли то значи да МУП контролише мимо закона више од 8.000 људи? И да то ради а да не обавести премијерку и Кризни штаб?
„Није тачно да не можете да ограничите кретање мимо ванредног стања, јер је још увек на снази Закон о заштити становништва од заразних болести, који по члану 50. и 51. то омогућава. На основу њега смо радили и у време вариоле, тада смо само у Београду преко 1.000 људи ставили у карантин, а у кућну изолацију контакте другог реда. Када је у питању заразна болест, постоји законска обавеза да оболели не мора да се лечи, али не сме да шири заразу. По таквој логици не бисмо могли да уведемо ни обавезу ношења маски. Премијерка или не зна закон, или зна па то свесно ради да би покренула расположење у маси да се уведе ванредно стање – немоћни смо, умире се, хајде ви сада тражите ванредно стање, а ми ћемо вам услишити молбу“, каже проф. др Зоран Радовановић.
Тешко је проценити да ли се ради о уводу у ванредно стање (оно ће се на дневном реду сигурно наћи тек када број новооболелих буду могли да припишу демонстрантима, а не сопственим прославама), али је извесно да се ради о покушају скидања одговорности са себе због катастрофалне епидемиолошке ситуације.
„Стојимо иза свих бројева и свега што смо радили. Ово није наша грешка, дешава се свуда у Европи“, лаконски је објаснила Ана Брнабић, уз опаску да је цео свет изненађен јер се вирус није повукао пред високим температурама. Па, не дешава се баш свуда и нису се баш сви изненадили – пратили су ситуацију око екватора и у Аустралији у којој је било лето на почетку пандемије, па су се на време припремили или, прецизније, нису ни одјављивали од борбе против вируса.
И да, Европа јесте изненађена, али не понашањем короне већ понашањем Србије која постаје једно од највећих жаришта у овом делу света и земља чије грађане нико не би волео да види у својој земљи. Или, како то објашњава Зидојче цајтунг: „То није била одговорна политика, већ популизам опасан по здравље. Не чуди онда што су многи грађани изгубили поверење да руководство земље са дужном пажњом кормилари кроз кризу. Но то није рискантно само за Вучића, већ за све. Јер од бесне демонстрације грађанског неповерења према властима на крају би могао да профитира најопаснији противник: вирус.“
Нема сумње да ће вирус профитирати након демонстрација, баш као што нема сумње ни да би профитирао без њих. Након два месеца игнорисања и релативизовања опасности од епидемије, уз стално фингирање бројки, ствари су отишле превише далеко и цена ће бити више него висока, само што нас овог пута власт неће плашити италијанским и шпанским сценариом ( у Шпанији је у последњих недељу дана укупно заражено 2.085 особа, у Италији 1.450, а у Србији чак 2.229 ), већ реалношћу у којој живимо.
„Као неко ко живи у Италији и ко је био у једној од најтеже погођених регија, никад нисам разумела до краја шта значи ’италијански сценарио’, будући да су и друге европске земље слично прошле, неке чак с већим леталитетом од Италије. Тренутна ситуација у Србији се пореди с Бергамом, али је у суштини још гора. Иако важи за највећу трагедију епидемије у Италији, треба напоменути да је хитан пријем у Бергаму имао сву опрему за запослене и све видове респираторне подршке за пацијенте - с различитим маскама за кисеоник, па чак и неинвазивну вентилацију, док Србија дефинитивно нема довољно ни опреме ни координације са врха како би овоме адекватно одговорила. Уз Бергамо је било погођено још неколико провинција, петнаестак је било средње оптерећено, уз ефикасно праћење контаката и добро спровођење кућне изолације, а остатак земље је имао потпуну контролу над епидемијом. Поред тога, масовно тестирање је од почетка па до сада на снази. Србија тренутно има потпуно неконтролисану епидемију у којој није могуће тестирати ни све пацијенте са јасним симптомима, а о контак
Без поверења све мере су немоћне да зауставе епидемију. И ту не може да помогне молећиви тон премијерке, док тражи да се грађани повуку са улица да не би ризиковали животе лекара, јер то говори људима који су свесно одлучили да ризикују
тима да не говорим. Србија делује као ратна зона, заједно с нередима на улици. Све колеге с којима сам у контакту говоре ми да је ритам неиздржив, а да је прилив пацијената константан. Пацијенти чак умиру у пријему, чекајући на преглед. Лекари на Инфективној клиници, којих има двоје у ноћној смени, прегледају по 50 пацијената. На санитет који треба да превезе пацијенте из једне у другу болницу чека се и по неколико сати, а некад пацијенти нису довољно стабилни да би толико дуго чекали тај транспорт. Све у свему, ситуација у Србији је гора од ’италијанског сценарија’, а Кризни штаб сигурно има још прецизније информације, али су сви одабрали ћутање, уз окривљивање младих за ширење инфекције“, каже др Јована Милић, чланица инфектолошког истраживачког тима Универзитетске болнице у Модени.
Нажалост, и власт и Кризни штаб су наставили да игноришу реалност и чињеницу да су изгубили поверење грађана у начину на који се боре са короном, а да су без те врсте поверења све мере немоћне да зауставе епидемију. И ту не може да помогне молећиви тон премијерке, док тражи да се грађани повуку са улица да не би ризиковали животе лекара, јер то говори људима који су свесно одлучили да ризикују чак и сопствени живот да би својим породицама обезбедили већу сигурност у пандемији. А још мање може да помогне потпуно одсуство реалности које је испољио Вучић: „Болнице су нам препуне, морамо да схватимо да је противник опасан, у питању је врло опасна инфекција. зато молим људе да верују својој држави и својим лекарима.“
Болнице су нам препуне, то се види голим оком. Али како да верују онима који су до тога довели?
Уз позитиван пример др Предрага Кона, који је најавио да ће проверити спорну документацију, бар на нивоу Београда (вероватно му је само она доступна с обзиром на то да ради у Градском заводу за јавно здравље Београд) и који је већ обелоданио да је наишао на нека неслагања, ниједан члан Кризног штаба није схватио да се поверење не може вратити док се свака цифра која је узнемирила јавност, оправдано или не, не аргументује. И
то доказима, а не питањем – а који би нам био интерес да лажемо? Јер интереса за лаж имају напретек, од жеље да се представи да смо били најуспешнији у Европи у борби са короном да би се задовољила Вучићева ирационална потреба да победи у свакој имагинарној утакмици коју игра против сваког на свету, до чињенице да је зарад избора и устоличења једнопартијског система игнорисана и прикривана чињеница да је епидемија поново у узлазној фази.
„Јасно је да скривају податке, довољан је податак да у Шапцу, граду који има мању стопу оболевања од Београда, имамо 70 одсто заражених од укупног броја тестираних, а да према званичним подацима, на нивоу Србије имамо само неколико процената заражених. Рецимо, 12. и 13. јуна имали смо 90 одсто позитивних у амбуланти на Вождовцу, а у то време је ситуација представљана као идеална. У Нишу је за 38 дана у капелу стигло 360 лимених сандука на којима је писало ’заразни’, што је више него што је за четири месеца било у целој Србији. Баш грубо лажу и чак се много и не труде да лаж има смисла, али ми онда није јасно на основу чега доносе мере – без познавања ситуације то је немогуће. У овом тренутку никако не бих могао да помогнем у сузбијању епидемије, чак ни када бих имао могућност, јер не знам податке и не могу да дам препоруке. А да сам их, рецимо, давао на основу онога што је Кризни штаб објављивао, сада бих се обрукао“, каже др Радовановић.
Нема везе, оних који су спремни да се брукају има сасвим довољно. Рецимо Вучић који је, када је др Радовановић одбио фотељу коју му је др Кон понудио (обично се у демократским земљама тако бира главни епидемиолог), онако баш навијачки и на „ти“скресао: „Какво је то, најгоре лицемерје… Солићеш памет свима, а када кажу ‘поведи ти’, кажеш да нећеш.“
Штета само што је цена тих попут Вучића и тих са Вучићем који ће да се брукају, пропорционална неконтролисаном разболевању и умирању нације.