МЕЊАМ ДРВО ЗА НЕШТО НАПРЕДНИЈЕ

БИТКА ЗА КОШУТЊАК

Kандидатура града Београда за Зелену престоницу Европе 2022. обогаћена је одлуком да се посече више од двадесет хектара шуме на Кошутњаку, уз антологијско оправдање да та шума не само да није Кошутњак, већ није ни шума

Представљајући српској јавности у овом тренутку преко потребне ракетне дронове, председник Александар Вучић суочио се са неочекиваним питањем. Уз констатацију да је по листи „Глобалне алијансе за здравље и загађење” Србија прва у Европи и девета у свету по смртности од загађења, на првом месту ваздуха, новинарку РТС-а занимало је да ли ће приоритет Владе Србије бити зелени постковид опоравак, на који позивају сви - од европских званичника, преко УН-а, па до папе. „Зваћу папу да се консултујем с њим око тога”, гласио је подсмешљив одговор председника.

Изругивање власти грађанима и њиховој жељи да дишу ваздух који их не убија или да се не замени баш свако дрво у Београду нечим „напреднијим” није никаква новина. Али некако увек изнова успеју да створе утисак да то чине бахатије него раније. Случај најављене урбанизације Кошутњака свакако није изузетак.

Под (танким) плаштом развоја домаће филмске индустрије, јавности је представљен план детаљне регулације за комплекс Авала филма на Кошутњаку, који предвиђа смањење постојећих 26,8 хектара шуме на само 3,2 хектара и дословно десетковање укупне јавне зелене површине обухваћене планом, чиме се ослобађа простор за изградњу 570.000 квадратних метара стамбеног и пословног простора. Тврд орах за спиновање, али показало се да је пи-ар машинерија узнапредовала од чувених „змија, пацова и наркомана” у Савамали и развила својеврсну нову напреднију тактику.

Са једне стране имамо градске званичнике у улози непоколебљивих бранилаца зеленила. Па је тако заменик градоначелника Горан Весић одлучно изјавио да „град неће дозволити да се смањи шумска основа, шта год ко желео, да ли је то инвеститор

или неко други”, успут се запитавши: „Па ко је луд да посече толико хектара шуме? Да ли је то стварно нормално?” Док се градски урбаниста Марко Стојчић надовезао: „Град им сигурно неће дозволити да новим садржајима униште квалитетно зелено растиње и шумску основу. То је недопустиво.“

Са друге стране, имамо предузеће Авала студиос које је платило израду плана, чији је представник Срђан Рашковић предочио јавности неколико тврдњи. Прво, да је суштина да шума о којој говоримо уопште није Кошутњак, већ се Кошутњак налази са друге стране Улице кнеза Вишеслава, изван граница плана. Друго, да та шума која није Кошутњак, заправо није ни шума, већ је углавном чини ниско растиње и коров. И треће, да је то нешто правог дрвећа што и постоји у тој нешуми тренутно потпуно неприступачно грађанима, услед недостатка пешачких стаза и вишка паса луталица и комараца. Тако да је из визуре Авала студиос њихова мисија управо „култивисање” зелене површине која ће тиме постати доступна јавности. Но ту није крај племенитим намерама инвеститора.

„Ту се налазе и 42 породице наших комшија које живе у крајње неусловном

простору. То су наши суграђани са статусом избеглица из Босне и Хрватске и интерно расељених лица са Косова и Метохије које ту бораве, неки преко 30 година” додао је Срђан Рашковић и навео како његово друштвено одговорно предузеће увелико ради на трајном решењу њиховог стамбеног питања. Капа доле, мада би се помињање тих породица чинило релевантнијим у причи о сечи Кошутњака да Авала студиос намерава да им поклони управо планиране луксузне станове на тој локацији, уместо што ће их преселити у Раковицу.

Ако пажљивије послушамо изјаве градских званичника, постаје јасно да им оне омогућавају да остану доследни без обзира на то да ли се од плана одустане или се ипак спроведе (довољно је да усвоје интерпретацију инвеститора да се никаква шума заправо неће сећи). А то зависи само од њихове процене да ли им негативна реакција јавности може превише наштетити рејтингу.

А реакције је и те како било. Чим се сазнало да је план стављен на рани јавни увид, Иницијатива Не давимо Београд је покренула онлајн петицију против његовог усвајања, коју је до последњег дана увида потписало више од 32.000 људи. Истовремено, група грађана „Битка за Кошутњак” организовала је потписивање приговора на предложени план и за само недељу дана прикупила приговоре 7.389 грађана, које су у понедељак предали Секретаријату за урбанизам.

На страну наша интимна потреба да не живимо у бескрајном бетону, и формалних основа за приговор има напретек. План генералне регулације Београда предвиђа „очување садашњих граница шумских комплекса у целости” у том делу града, а садржи и општу забрану пренамене шумског земљишта. Сличне забране постоје и у Плану генералне регулације систе

Последње велико сечење дрвећа било је последица изградње спортске дворане за екипне и борилачке спортове, коју је пројектовала фирма Архитектон, Марка Стојчића, док је он био члан градске комисије за планове

ма зелених површина. Такође, Закон о шумама допушта шест сценарија у којима је допуштено пренаменити шумско земљиште, а планирана урбанизација Кошутњака се не може подвести ни под један од њих (није да ћемо, рецимо, добити неопходну ковид-болницу на месту шуме). Тако да предложени план нема упориште ни у ширем планском оквиру, ни у законском.

Тога су и те како свесне многобројне организације цивилног друштва (Европа Ностра, РЕРИ...), које тврде да је на делу покушај да се „правно поткрепи нелегитимна пракса уступања највреднијих градских простора приватном интересу а на штету јавног интереса и будућности града”. А апелима се придружила и академска заједница, па су приговор на план заједнички поднела три декана (Шумарског, Биолошког и Факултета спорта и физичког васпитања) као и директорка Института за биолошка истраживања, уз упозорење да уклањање зелених површина у урбанизованим зонама доводи до: повећане емисије гасова који производе ефекат „стаклене баште“, мање продукције кисеоника, појачавање ефекта „топлотног острва“у условима све израженијих климатских аномалија, деградације биолошке разноврсности, дехуманизације градског простора са све горим животним условима и повећања потенцијала за појаву бујичних поплава.

У светлу толиких аргумената, а посебно оних формално-правних, очекивано би било да је инвеститора насанкао неки бескрупулозни архитектонски биро, који није имао проблем да наплати израду решења које никада не може бити усвојено. Зато донекле изненађује, а свакако узнемирава, чињеница да је предложено решење израдио Урбанистички завод Београда. Не ваља ни ако је Завод спао на кадар који не познаје прописе, ни ако су, као јавно предузеће, добили миг од Града да их овога пута заобиђу.

Ипак то не би био преседан институционалног игнорисања права у случају Кошутњака. Последње велико сечење дрвећа било је последица изградње спортске дворане за екипне и борилачке спортове, за коју се испоставило да ју је пројектовала Стојчићева

фирма Архитектон, док је он био члан градске комисије за планове. На медијско инсистирање да се ради о сукобу интереса, сам Стојчић је узвратио да „наравно да тога нема”, а Весић му је прискочио у помоћ са истим мишљењем и допуном: „постоји Агенција за борбу против корупције која треба да то каже”.

У теорији, свакако. У пракси су игнорисали новинарска питања, што је подстакло Иницијативу Не давимо Београд да им прошлог лета поднесе званичну пријаву против градског урбанисте. На питање НИН-а какав су одговор добили, из Иницијативе одговарају – никакав. Очекиван исход, ако имамо у виду да је пре тачно годину дана, након упита портала Пиштаљка о његовој имовинској карти, Агенција једноставно обрисала Марка Стојчића из свог регистра функционера.

Процедура раног јавног увида је таква да се након њега комисија за планове не изјашњава о добијеним приговорима, тако да нас очекује нови период тишине. Ваљда не све до укључивања тестера.