ОД КУЛИНА ДО ЦРВЕНОГ БАНА
Дланови се још нису ни охладили од силног аплауза делегата који су поздравили реизбор Драгана Станића/Ивана Негришорца на место председника Матице српске, а председник се већ нашао у једној од најважнијих битака која се на овим просторима води са различитим интензитетом последњих тридесетак година. Разуме се да ствар има backstory коју ни најбоље Нетфликсове екипе не би умеле да сниме, али баш због тога је ова епска фабула добила још један наставак на прекограничном терену, и то у пасквилама које су писане на латиници и ћирилици, достојно часних продуцентских кућа какве су Матица хрватска и Матица српска.
За све ово најзаслужнији је академик Миро Вуксановић, који је у Матици српској покренуо капитални пројекат достојан зидања Храма Светог Саве чија се изградња, као и божја егзистенција, не може измерити земаљским мерама, јер нико не зна када је заправо почела а још мање када ће се завршити. Исто тако, Вуксановићев књижевнополитички пројекат Десет стољећа српске књижевности нема краја ни почетка, али зато има стабилно финансирање из буџета, па Станић и Вуксановић могу да планирају ствар заиста широко. Наравно, у таквим плановима, када је (културна) политика у питању, увек се дође и до Дубровника, као што се дошло и 1991. Само, тада се грувало са топовњача, а сада се то ради производњом масивних томова у кожном повезу са златотиском.
Вратимо се сада војевању Станића/ Негришорца, који је отпослао своју ћириличну
пасквилу преко границе са Хрватском, на руке Ђури Видмаровићу, председнику Матице хрватске, који је још током коронског маја оптужио свог српског колегу за „присвајање хрватске баштине у издањима Матице српске“. Станић/Негришорац се, разуме се, понео џентлменски у првом параграфу свог писма, где је прихватио правила двобоја, објаснивши да ће и он своју пасквилу најпре слати медијима, па тек онда преко поште. Такође, најавио је и свој борбени текст у старовремском Летопису Матице српске, у коме ће објаснити неке ствари, не би ли мало смирио „напетост која, традиционално већ, постоји у односима Срба и Хрвата“.
Да је неко којим случајем заспао у библиотеци у јесен 1991. и пробудио се у лето 2020, и да су му под руке потурили најновији број Летописа Матице српске, отворен на страни 121, на којој почиње Негришорчев текст под насловом „Матица српска и књижевност старог Дубровника: између српске потребе за разумевањем и хрватске страсти за поседовањем“, тај путник кроз време би несметано могао да настави своје читање тамо где је стао у октобру 1991, можда баш у време погибије дубровачког песника Милана Милишића. Наиме, Негришорац је у својих дванаест теза о српском пореклу, поетици, смислу и бесмислу, ренесанси и нехуманизму дубровачке књижевности успео да оживи један давно успавани жанр, који је на српској књижевној сцени био доведен до савршенства у време Политикине рубрике „Одјеци и реаговања“. То се може осетити већ у штимунгу самог наслова, који сугерише да српски филолог господски трага за разумевањем поезије Шишка Менчетића, док хрватски филолог, с друге стране, и не може ништа друго осим да га љубоморно поседује и закључава, на начин како то ради рецимо Голум са прстеном у Толкиновом роману.
У „дванаест конститутивних теза“, Станић/Негришорац показује суверено владање жанром пасквиле, која подразумева вређање, подметања и понижавање противника, те процентуално пребројавање Хрвата и Срба у Боки и Дубровнику, а све у намери да оспори оптужбу за великосрпске претензије. Он полази чак од Kулина бана, не би ли показао како је „идеја Велике Србије постојала само у главама неких мање утицајних политичара и идеолога“и то пре свега оних „чија је делатност била непријатељски расположена према Србима“. Овим ставовима, Станић/Негришорац је нехотице увредио најутицајнијег политичара нашег доба, председника Александра Вучића, који је као генсек СРС-а годинама био главни и одговорни уредник гласила Велика Србија, а свакако је наљутио и Мира Вуксановића, аутора пројекта, као и већину академика из борда Матице српске који су на поменутим идејама изградили своје књижевне и политичке каријере. Међутим, како нас историја подучава, у рукама матичара ће на крају, уместо дубровачке књижевности, остати само Црвен бан којим већ деценијама млате унаоколо, представљајући то као врхунски израз српске филологије.
Да је неко којим случајем заспао у библиотеци у јесен 1991. и пробудио се у лето 2020, и да су му под руке потурили најновији број Летописа Матице српске, тај путник кроз време би несметано могао да настави своје читање тамо где је стао