ТЕЖАК ПАД БЕЗ НОВОГ ХЕЛИКОПТЕРА
Перспектива
Привредници забринути за профит немају решење за актуелну кризу, сем да упиру прстом у државу захтевајући помоћ или претећи отказима. А пошто власт тврди да у државној каси више нема пара, црне прогнозе говоре о губитку између 250.000 и 300.000 радних места у наредних неколико месеци
Ма ко да буде нови српски премијер, нема му се на чему позавидети. Здравствени биланси олаког мајског попуштања епидемијских мера, зарад грандиозних изборних резултата, ових дана су више него очигледни, док ће се са оним економским Србија тек суочити. Учинак бацања из хеликоптера баш свог расположивог буџетског новца већ на самом почетку пандемије, која се сада показује отпорнијом него што је било ко могао да претпостави, мериће се тек с јесени. Не само зато што ће тада бити познати економски показатељи
за други квартал ове године и величина пада са којом ће се свет суочити, већ и зато што неки нови хеликоптер изнад Србије неће моћи да полети, колико год ти резултати били неповољни.
Али, гора вест од тога што светски финансијски ауторитети предвиђања о економском паду у другом кварталу ове године упоређују са оним оствареним током Другог светског рата, јесте она да се не назиру ни крај пандемије, ни дубина економског суноврата у овој, а могуће и наредној години. Напротив, како пристижу
информације о све више заражених од ковида-19, тако се пролонгира и рок за опоравак светске економије од кризе са којом се никада до сада није суочила. Прогнозе о економском паду приближавају се двоцифреним стопама, а изгубљена радна места броје стотинама милиона.
У Србији још увек нема статистичких података који би показали колико је то запослених остало без свог радног места током мартовског и априлског карантина, али неке анкете, попут оне коју је спровела SeconS група, говоре о губитку чак 200.000 радних места,
пре свега оних који су радили на неформалном тржишту рада, односно на црно, са хонорарним уговорима или оним о привременим и повременим пословима. Са друге стране, аутори Кварталног монитора у својој најновијој анализи српске економије наводе да је очекивано да је највећи број ових људи повратио своје радно место чим је карантин укинут, те да очекују да ће Анкета о радној снази коју спроводи званична статистика показати да ће у другом кварталу ове године пад неформалне запослености бити висок, али „знатно“мањи него што показују априлски подаци из истраживања SeConS-а.
„Пад запослености на формалном тржишту рада у периоду карантина, према изјавама представника власти, значајно је мањи, од 10.000 до 15.000 људи, што је око 0,6 одсто од укупног броја формално запослених. Тако мали пад последица је постојања законских ограничења и уговора о раду који прописују процедуре за отпуштање радника, али и државног програма исплате минималца, који је утицао да се смање или барем одложе отпуштања. Зато процењујемо да ће укупна запосленост у другом кварталу имати озбиљан пад, али углавном на неформалном тржишту рада. И мада је постепени опоравак економије почео током маја, погоршање на тржишту рада ће се наставити током целе ове године, а вероватно и у наредној“, пише у Кварталном монитору, чији аутори очекују интензивније отпуштање радника сада када је истекао програм исплате три минималне зараде, односно када послодавци почну да број запослених усклађују са привредном активношћу.
Може се очекивати да ће највећи број оних који у наредним месецима добију отказ доћи из највише погођених сектора, попут туризма, саобраћаја, али и производње аутомобила или делова за ауто-индустрију. Туристичка привреда већ упозорава да не само да мора да отпушта, већ њихове фирме неће преживети кризу уколико им држава додатно не помогне, Железара у Смедереву је већ угасила једну пећ, јер нема тражње, а Фијат после неколико месеци паузе тек сада постепено враћа запослене на посао. Цех недостатка глобалне тражње, поготово производа који нису егзистенцијални, а услед тога и смањење производње, у Србији би могао да се плати нестанком између 250.000 и 300.000 радних места на јесен, тврде у Савезу самосталних синдиката Србије.
„За прве податке шта се десило на тржишту рада након проглашења ванредног стања мораћемо да сачекамо крај августа и податке из Анкете о радној снази за други квартал, али ја бих рекла да ћемо губитак радних места најбоље да проценимо у новембру, зато што је током трајања карантина ипак велики број предузећа у Србији користио мере државе за помоћ привреди, што је допринело смањењу отпуштања. Након тога је кренуло отварање привреде, али пошто сада поново долази до значајног раста броја заражених, суочавамо се поново са ограничењима у раду неких објеката, нарочито угоститељских. Морамо се, очигледно, помирити са чињеницом да ће ту бити и највише губитака радних места“, каже за НИН Јелена Жарковић, професорка београдског Економског факултета. Она додаје да је током карантина највише био погођен неформални сектор рада, дакле радници без уговора о раду, нарочито
Здравство се финансира из доприноса запослених, а то ће постати немогућа мисија у ситуацији када запосленост у приватном сектору крене знатно да пада Јелена Жарковић
они изван сектора пољопривреде. „Њих има највише у секторима услуга и грађевинарства и ти сектори не само да су погођени пандемијом због обуставе рада, него држава такве облике рада није ни помагала мерама исплате минималца.“
Аутори Кварталног монитора предвиђају овогодишњи пад БДП-а од три одсто, док би стопа незапослености са 9,7 одсто, колико је износила на крају првог квартала, могла бити између 13 и 15 одсто на крају ове године.
„Ако се и заустави на 15 одсто, морали бисмо да будемо задовољни“, каже професорка Жарковић. Она додаје да је тренутно тешко предвидети колико ће људи остати без посла, јер ће много тога зависити и од начина на који ће се друштво организовати у наредних, минимум, годину дана. „Морамо знати шта ће се дешавати са школама, односно како ће привреда реаговати ако изостане одлазак деце у школе. Потребно је у том случају реорганизовати пословање у условима када вам сви запослени нису расположиви, било да су болесни или морају да буду код куће због своје деце. Како осигурати максимални степен поштовања епидемиолошких мера на раду, све су то питања за послодавце. На крају, знамо који сектори су највише погођени, угоститељство и туризам, и уколико буде неке државне помоћи убудуће, она би морала да се усмери у те секторе, пре свега, јер се тако може ублажити раст незапослености. Уместо што стално спуштамо и подижемо епидемиолошке мере и тако стресирамо целу привреду, боље је да затварања буду циљана, а исто тако и евентуални нови пакет помоћи. То је посебно важно због раста расхода за здравствени сектор који се финансира из доприноса запослених, а то ће постати немогућа мисија у ситуацији када запосленост у приватном сектору крене знатно да пада“, објашњава Јелена Жарковић.
Привредници који су у априлу углавном здушно подржали државне мере подршке привреди, интимно, изгледа, нису толико одушевљени. Углавном се критикује неселективност мера, јер је ограничени буџетски новац отишао и секторима који у овој кризи нису погођени или су пак погођени далеко мање од других. Новац је, у међувремену, потрошен, па и на нерационалну меру давања 100 евра сваком
Вучић обећава да неће бити отпуштања и смањивања плата у јавном сектору, а то може додатно продубити већ постојећи јаз у висини зарада и степену сигурности између оних који раде за државу и оних за приватне послодавце
пунолетном грађанину, и за сада нема најава да држава спрема неки нови пакет. Напротив, председник Александар Вучић последњих дана говори једино о томе да се пензије и плате у јавном сектору неће смањивати, што уколико се испостави као тачно, може довести само до још већег јаза у сигурности радног места, али и разлици у платама оних којима је послодавац држава и оних који раде код приватника. За разлику од ових првих, којима се за сада гарантује сигурност радног места и висина зарада, па чак најављује наредне године и њихово могуће повећање, послодавци у приватном сектору најављују једино отпуштања или смањење плата, и то већ сада, чим су се суочили са тиме да зараде и порезе и доприносе морају, након три месеца, поново да исплаћују сами.
Анкета коју је током карантина спровела Унија послодаваца показује да већини микро, малих и средњих предузећа досадашње мере нису довољне да преброде кризу која не јењава и опстану на тржишту, поготово што им је рад у пуном капацитету још увек немогућ, а извори финансирања недоступни. На њих банке, којима ових дана Народна банка Србије прописује нове мере како би олакшала враћање кредита, пошто је претходни тромесечни мораторијум истекао, не гледају истим очима као велике, поготово мултинационалне компаније, па уколико све остане као што је сада, најављују тешку и неизвесну борбу за опстанак на тржишту. То ће за последицу извесно имати или смањење броја радних места или барем њихов прелазак на рад на црно, али неизоставно губитак прихода за државу. Економисти процењују да осим извесног погоршања на тржишту рада, односно губитка немалог броја радних места, ковид-19 са собом носи и повећање стопе сиве економије, против које се држава, што декларативно, што стварно, борила претходних неколико година.
„Нажалост, мислим да ће ова ситуација довести до пораста рада на црно. Када погледате ситуацију у Великој Британији или САД, тамо је два пута више људи изгубило посао у категорији 20 одсто најслабије плаћених, у поређењу са 20 одсто оних који имају највише зараде. Другим речима, већа је вероватноћа да ће незапосленост бити раширенија међу ниско плаћеним пословима са несигурним радним уговорима. А што се нас тиче, сектори услуга и угоститељство спадају у категорије највише погођених сектора, а баш у њима предњачи и рад на црно“, каже Жарковићева.
Привреда очигледно нема решење за ово са чим се тренутно цео свет суочава, осим да захтева новац из државне касе или да у противном прети суморном јесени и озбиљним смањењем свих трошкова, а нарочито оних за своје запослене. Глобални карантин замењен је управо због тога мантром да се са короном мора живети и радити, али ни то неће помоћи да најдебљи крај не извуку управо радници суочени са свакодневном борбом да истовремено сачувају сопствено здравље и живот, али и радно место. Профит њихових послодаваца сасвим извесно ће бити мањи од онога на шта су пре почетка најновије кризе навикли, али ће ипак бити довољан да, за разлику од радника, не буду барем егзистенцијално угрожени, ако су већ здравствено сви у једнаком ризику.