ДУХ БРЕЖЊЕВА
ОГОЉАВАЊЕ ДИСФУНКЦИОНАЛНОСТИ АМЕРИЧКОГ СИСТЕМА
Многи аспекти текуће америчке annus horribilis подсећају на последње године СССР, почев од интензивирања социјалних и политичких конфликата надаље
Совјетски Савез био је плодно тло за политичке вицеве, који су у тамошњој култури заузимали подједнако проминентно место као што је то у Сједињеним Државама случај с кaсновечерњим комичним телевизијским програмима. Према једној популарној досетки, младић који је насред Црвеног трга узвикивао да је оронули совјетски лидер Леонид Брежњев идиот, осуђен је на 25 и по година робије: шест месеци због вређања председника Президијума Врховног совјета, а 25 година због откривања државне тајне.
Гневна реакција администрације председника Доналда Трампа на књигу бившег саветника за националну безбедност Џона Болтона следила је исти образац. Књига је доживљена као опасна не толико што је увредљива за Трампа, колико због тога што председника приказује као крајње некомпетентног и „запањујуће необавештеног“. Ако неком то досад већ није било очигледно, сада читав свет зна да Сједињеним Државама недостају било каква стратешка оријентација и кохерентно лидерство.
Заправо, многи аспекти текуће америчке annus horribilis подсећају на последње године СССР, почев од интензивирања социјалних и политичких конфликата. У совјетском случају, дуго сузбијана етничка ривалства и међусобно конкурентне националне аспирације нагло су почеле да избијају на површину, читаву државу усмеравајући ка насиљу, сецесији и дезинтеграцији. У САД, Трампов одговор на протесте против расизма, полицијске бруталности и неједнакости, који су захватили читаву земљу, био је да додатно продубљује историјски одувек присутну расну поделу. А као што су током распада совјетског царства падале статуе Лењина, данас се готово свуда по Америци руше споменици вођама Конфедерације.
Постоји још једна паралела из економске сфере. СССР је располагао великим административним апаратом задуженим за компликовани процес планирања и алокацију ресурса, који је привлачио најобразованије кадрове у земљи, да би им на крају додељивао непродуктивне и често деструктивне задатке. САД имају Волстрит; наравно да се замашни амерички сектор финансијских услуга не може упоређивати с Госпланом (совјетском државном комисијом за планирање), али он врло често извлачи вредност уместо да је креира, због чега је неизбежно део сваке дебате о алокацији ресурса.
Све до тренутка распада совјетског система било је врло мало оних који су веровали да до њега стварно може доћи. У процењивању стања америчког система важно је имати на уму да економистима предвиђање догађаја не иде баш најбоље. Читава ова дисциплина почива на екстраполирању тренутних услова под претпоставком да се фундаменти
онога што је предмет анализе неће променити. Мада врло добро знају да је ова претпоставка нереалистична и апсурдна, економисти често подсећају на средњoвековне теологе, своје прогнозе увијајући у апстрактан језик и жаргон. Није потребно знати латински како би се увидело да премиса нечијих економских прогноза почива на принципу ceteris paribus („под претпоставком да је све остало исто“).
Имајући на уму ову стандардну праксу, требало би да обратимо пажњу на дугорочне контраинтуитивне прогнозе које су се заправо оствариле. Крајем шездесетих, економиста Роберт Мандел изнео је три претпоставке: да ће се СССР распасти, да ће Европа увести заједничку валуту и да ће долар задржати свој статус доминантне међународне валуте. С обзиром на то да је систем златног стандарда колабирао кратко након тога и да је то довело до депресијације долара, Манделова прогноза деловала је потпуно промашено. Али се на крају испоставило да је био у праву по сва три основа.
Под председником Трампом Америка се брука пред целим светом
Околности којима долар дугује своју дугорочну хегемонију се, међутим, сада мењају. Пандемија ковида-19 дала је подстицај дигитализованијој форми глобализације. Док се прекогранично кретање људи и добара суновраћује, проток информација је већи него икад, уводећи на сцену економију у све већој мери ослобођену физичке тежине.
Осим тога, током последње три године Трампова администрација својим поступцима призива међународни отпор политичкој употреби долара. Финансијске и секундарне санкције су у својој изворној форми биле врло ефикасне кад су биле усмерене против малих, изолованих лоших актера попут Северне Кореје. Али њихова експанзивнија употреба против иранских, руских и кинеских компанија показала се контрапродуктивном. Нису само Русија и Кина, већ је и Европа брзо предузела кораке како би развила алтернативне механизме међународних плаћања и поравнања.
Недржавни систем дигиталног плаћања такође пролази кроз брз развој, посебно на местима где је држава слаба, где јој се не верује, или јој на неки други начин недостаје кредибилитет. Револуција система плаћања ће се вероватно најбрже одвијати у најсиромашнијим земљама, рецимо оним у Африци, или у бившим совјетским републикама. Нове дигиталне технологије тим друштвима већ нуде начине за излазак из сиромаштва и институционалне неразвијености ка институционалној комплексности и шансама за иновације и просперитет.
Централно место које је долар дуго заузимао било је одраз глобалне потражње за изузетно ликвидном и сигурном имовином. Али тај услов ће нестати кад се појаве алтернативне сигурне имовине, посебно уколико их обезбеђују недржавни провајдери. Дуга владавина долара међународним финансијским системом зависила је од тога да САД остану економски стабилне, финансијски кредибилне, те културно отворене. Сада када су све дисфункционалности америчког система огољене, остатак света би могао да постави питање његове елементарне
компетентности, те ефикасности државе која стоји иза њега.
Криза изазвана ковидом-19 то добро илуструје. Кад је реч о броју регистрованих случајева и броју преминулих, те ефикасности у обуздавању вируса, САД су се показале лошијима у односу на већину других земаља - и у односу на све високоразвијене земље. Под председником Трампом Америка се брука пред целим светом.
У таквим условима, долар неће бити у стању да у иностранству купује онолико колико је некад могао, и могао би чак да почне да личи на стару совјетску рубљу, чак и уколико дође до промене на челу земље и промене стратегије. Уосталом, Михаил Горбачов није био непосредни наследник Брежњева, и до тренутка када је дошао на власт и покренуо перестројку, већ је било прекасно. Болест је постала неизлечива.