СТРАШНО ЈЕ ШТО ЈЕ КУЛТУРА УГИНУЛА
Коштана Бановић
Њени радови имају наглашени визуелни приступ религији, не толико да би се она разумела, колико да би се њена материјална пракса доживела искуствено. И инсталација и документарни филм су врста чулног знања најприсутнијег у православљу
Коштана Бановић, рођена Сарајка, сада грађанка Холандије, много је путовала током своје уметничке каријере. Најлепше призоре из Бразила преточила је у двоканалну видео-инсталацију Containing the Sacred (Садржавајући свето), представивши је у оквиру недавне поставке Атлас честица - Да ли си предвидљив/а? у Павиљону Цвијета Зузорић.
Иако по вокацији сликарка, она се махом бави експерименталним документарним филмом, произашлим из перформанса, па је своје искуство са афро-бразилском кандобле религијом саопштила остварењем May I enter (Могу ли ући), приказаним у склопу изложбе Иницијација/Буђење промена 2018, у истом простору Павиљона.
У селу Орах на херцеговачком Билећком језеру, Бановићева је основала међународну резиденцију Камен, где долазе и аутори са Балкана. Јер, она није ни хтела, ни могла да прекине везу са коренима. Незаобилазна тема је корона, па Бановићеву питамо о стању у Холандији:
„Све је обустављено, не иде се ни на какве скупове и састанке, већ се све договара преко зума. Страшно је то што је култура некако угинула, биоскопи су затворени, уз могућност да од септембра крену нове мере седења на одстојању у салама, што се на примеру филмских фестивала као што је Eastern Neighbours, за који ја радим, а бави се промоцијом филма из јужне и југоисточне Европе, своди на 25 гледалаца у најбољем случају. У случају онлајн приказивања опет смо на губитку, па, кад се одбију сви трошкови, малим фестивалима остају два евра по кориснику. Уз то, велики фестивали попут чувеног IDFA, у могућности су да бесплатно приказују одличне старије филмове из архиве, па је питање ко ће плаћати за остварења мање познатих аутора и мањих фестивала. Али та материјална страна и није најважнија – фестивалска атмосфера је то што недостаје: аутори нису у могућности доћи и представити филм, поразговарати с публиком и дружити се, што је заправо драж тих манифестација.”
Откуд ви у Холандији?
Амстердам је био једна од станица на пропутовању западном Европом интеррејлом током лета 1978, када сам у Сарајеву завршила гимназију. Начин холандског живота ми се веома допао, поготово у уметничким сквотовима, па сам се запитала зашто не бих уписала студије у Холандији. Вративши се кући, покупила сам ствари и документе и поново отишла у Амстердам. Наше је образовање тада било на цени, па сам могла одмах да наставим студије енглеског на Универзитету у Утрехту. Истина, морала сам да фалсификујем документ да ће ме финансирати мајка. Заправо сам радила у кафићу, пре и после предавања, све до ноћних часова. По завршетку прве године, добила сам стипендију и завршила први степен студија.
И тек је онда дошла уметност?
С уметношћу у кући нисам имала никакав контакт, осим једног јапанског постера са мотивом пролећа. Холандија ме је у том погледу преобратила и један од главних разлога мог останка је то што овде можеш да видиш нове трендове, фантастичне радове, да проводиш дане по разним музејима.
Зашто сте онда изашли из сликарства које сте дипломирали?
Сликарство ме није посебно интересовало, више сам цртала и то оловком на огромним форматима. Онда је избио рат у Југославији, па ми је деловало лицемерно да настављам у том смеру. Имала сам нагон да зађем у публику, кроз перформансе из којих се развио и интерес за видео-рад и филм.
Да ли Холандија помаже такве пројекте?
Постоје разни грантови, како за почетнике, тако и за доказане уметнике. Ради се о сасвим пристојним износи
ма, за које аплицираш портфолијем и идејом како ћеш своју продукцију даље да развијаш. Међутим, добијање стипендија је све компликованије с обзиром на вишегодишњи стаж десничарске владе која у циљу штедње прво смањује буџет за културу. По актуелној политици, финансирају се већином најуспешнији уметници и институције, а све је мање простора за експеримент. Такође, Филмски фонд који је финансирао све моје филмове, није подржао последњи На води и хлебу, протумачен као религијски. May I enter је прошао јер је врста филмског перформанса, базираног на истраживању ритуала који ме највише занимају, а најзаступљенији су управо у веровању.
Али, и веровање се променило, посебно на подручју бивше Југославије...
Јесте. Одједном, сви иду у храмове, сви су побожни, религија је веома видљива у јавности. У мом детињству, свему се томе приступало кришом и било резервисано за старије, што ме је нагнало да даље истражујем ислам, католицизам и православље на екс-Ју просторима. Мој фокус је био на материјалности религије, врсти чулног знања најприсутнијег, по мом мишљењу, у православљу. Овде је важан додир: ми љубимо иконе које представљају други свет, или руку свештеника као симбол причешћа, примамо евхаристију једном кашичицом и из једног путира. Потрага за том врстом наслеђа довела ме је до Бешке, острвцета у Скадарском језеру који настањује заједница од 15 монахиња, и где је настао филм На води и хлебу.
На чему сте у њему инсистирали?
Филм има наглашено визуелни приступ религији, не толико да би се она разумела, колико да би се њена материјална пракса доживела искуствено. Такође, филм не разматра веру као идеју или институцију. Уместо тога, посматрамо звуке, боје, укусе, додире и мирисе, својствене обредима. Захваљујући сарадњи са српским редитељем и продуцентом Владимиром Шојатом, На води и хлебу је ушао у ужи избор Филмског центра Србије за постпродукцију, а резултат ће се знати крајем јула.
Шта је суштина кандобле религије коју посматрате радом Containing the Sacred, изложеном у Цвијети Зузорић?
Кандобле је спој католицизма португалских колонијалиста, афричког анимизма робова из данашњег Бенина, Нигерије, Анголе и Конга, и аутохтоних веровања америчких Индијанаца. Та синтеза је видљива у сваком ритуалу, па и оном који сам снимила – слави светог Лазара названог Абалуае, када верници долазе на свету планину и скупљају воду која цури из пукотина, а преко листова банане. Призор је прекрасан естетски, али још више задивљују концентрација и стрпљење ходочасника, што је најприближније ритуалу у београдској цркви Свете Петке.
Иста пасија вас је довела и у Орах?
Дуго сам боравила у Херцеговини поводом уметничких истраживања, и обилазећи манастире упознала много свештеника и монаха. Тако сам чула да постоји зграда и имање за коју епархија Захумско-херцеговачка и приморска тражи непрофитни пројекат, по могућности уметнички. То се фантастично погодило са мојим сном да оснујем уметничку резиденцију на тако занимљивом месту. Написала сам и приложила пројекат који се свидео владици Григорију и тако је програм резиденције почео 2019, у одличном сазиву од девет интернационалних уметника и једног са подручја бивше Југославије.
На чему је заснована интердисциплинарност?
На сарадњи уметника и стваралаца из других области – антропологије, теологије, биологије, географије... Рецимо, уметница и пејзажна архитекткиња Џенифер Доудел из САД радила је пројекат о биодиверзитету акумулационог Билећког језера сакупљајући приче сељака који су некад живели у потопљеним селима, разговарала са историчарима из Билеће, а у Музеју Требиња са еколозима, етнолозима, археолозима, као и са Брајаном Ливорном, на челу Протеус проџекта који истражује човечију рибицу.
Кандобле је спој католицизма, афричког анимизма робова и аутохтоних веровања Индијанаца, а видљива је и у слави Светог Лазара названог Абалуае, када верници долазе на свету планину и скупљају воду која цури из пукотина, преко листова банане
Опишите нам то место...
То је једно од најчаробнијих места које сам икад видела, мада сам толико путовала. Ради се о малом селу са четири породице и манастиром Добричево, пресељеним након изградње акумулационог Билећког језера 1968. и потапања пет села и два манастира, од којих је друго Коцијерово сада на црногорској обали. Потопљено је и културно благо – гробља, млинови, бунари грађени херцеговачким каменом, који избијају на површину падањем нивоа воде. Атмосфера је стога крајем лета фантастична, као да вам се преци јављају док се шетате између тих древних објеката.