ЈЕДНО ОБРАЋАЊЕ НАЦИЈИ МЕЊА СВЕ
Председник Србије Александар Вучић много воли да држи конференције за штампу. Он, такође, много воли и да гостује на телевизијама. Сви ти догађаји збирним именом се драматично називају обраћања нацији.
Шта председник једне мајушне земље има свако мало да се обраћа нацији није до краја јасно, пошто ни лидери најмоћнијих земаља на свету не раде такве ствари често, а када то ураде, то увек има неко посебно значење и тежину. Било како било, кад се неко толико често обраћа нацији, вероватноћа да ће да каже нешто због чега ће људи дословно да побесне повећава се до неслућених размера. И управо се то десило Вучићу.
Изашао је он тог 7. јула на још једну конференцију, пардон обраћање нацији, истресао шта има, све је деловало мање-више рутински. Мало је критиковао народ, мало је причао о нових 17 милиона или колико већ респиратора који само што нам нису стигли, а онда је најавио и нови полицијски час.
Нећете га мајци напоље од петка увече до понедељка ујутру, сазнали смо и, како нам рече, само чудо може да се деси, па да до тога не дође. Say no more, рекоше бесни грађани испред телевизора, сад ћеш да видиш не једно, него триста чуда.
Није председник честито стигао ни до традиционалног омаловажавања новинара Н1 на крају конференције, а грађани су се већ скупили испред Скупштине Србије. Порука је била крајње једноставна - нећеш више нас да закључаваш након што си ти организовао изборе, након што си ти дозволио да се играју утакмице и тениски турнири и након што си ти правио славље због изборне победе, на којем се позаражавало пола твоје странке, све у свему, нећеш нас да кажњаваш за твоју неодговорност.
Овакав развој догађаја затекао је председника, јер ко би, побогу, рекао да овакав народ може тако да реагује? Па Турцима је требало неколико векова да га довољно изнервирају да би реаговао, шта би овим људима после само осам година?!
И не само да су реаговали, него су му и одговорили, онако дрско и детиње безобразно. И не само да су му одговорили него су мало и полупали град, па је онда отац нације морао мало да полупа њих. Већ следећег јутра указао се Предраг Кон, који је саопштио како ситуација у Београду можда и није баш толико епидемиолошки лоша, а касније се и Вучић поново, пазите сад, обратио нацији, и рекао да се одустаје од полицијског часа.
„Неће бити полицијског часа и шта ћете сад“, квазипркосно је изјавио Вучић, као да није направио уступак него као да је истерао нешто своје, надајући се да ће тако умирити нервозну масу. Али авај, маса је била у фазону: „Ништа, ништа, само ти ради своје, а ми ћемо да радимо своје“.
Нереди су настављени наредних пар дана, а у прању од одговорности можда је најдаље отишла премијерка, која је у интервјуу за Би-Би-Си устврдила да одлука о полицијском часу никада није била стварно донета, те да она заправо и не зна зашто ти људи протестују. Можда само није чула да је председник дословно изговорио да се „од петка до понедељка уводи полицијски час, а после ћемо видети шта даље“, мада је вероватније да само није желела да чује оно што јој се не допада.
Ако ништа друго, из ове не баш пријатне ситуације Вучић је могао да закључи бар нешто позитивно. Изгледа да нација ипак коликотолико прати та његова обраћања нацији. Само куд се ухватише баш за ово, а не нешто лепо, нешто позитивно, нешто о БДП-у на пример, па да изађу сви и да раздрагано заплешу, да прославе његов лик и дело. Па, зар баш толико много тражи од њих?
Бес који је изазвао код људи затекао је председника Вучића. Јер, ко би, побогу, рекао да овакав народ може тако да реагује? Па Турцима је требало неколико векова да га довољно изнервирају да би реаговао, шта би овим људима после само осам година