Како грађане вратити у политику
ДРАГАН ДОБРАШИНОВИЋ
На недавно окончаним изборима, на којима се није бирало већ само потврђивало, Српска напредна странка, прецизније њен председник Александар Вучић, освојио је више од 60 одсто гласова изашлих и изведених гласача. Посматрано строго номинално, подршка грађана владајућој странци никада, од поновног увођења вишестраначја у Србији, није била већа и неспорнија.
Било би сасвим логично да висока подршка носи и исто тако висок степен легитимитета који, између осталог, подразумева добровољно прихватање ауторитета власти које се заснива на уверености грађана у моралну оправданост и ваљаност правног и политичког поретка и њихову утемељеност на вредностима које подразумевају поштовање људских, грађанских и политичких права. Ово се односи и на сам изборни процес као интегрални и вероватно најзначајнији део политичког живота у демократском друштву.
Околност да се легитимитет у савременим демократијама црпи из добровољности, као и да подразумева одсуство злоупотребе политичке моћи и репресије над политичким неистомишљеницима, али и потенцијалним подржаваоцима, отвара, свега неколико дана по окончаним изборима, простор за озбиљна преиспитивања актуелне политичке ситуације.
Тешко да се било ко објективан и добронамеран неће сложити да се власт, оличена у председнику Србије, одржава и јача репресијом, уценама, притисцима, застрашивањима, привилегијама, подмићивањима, медијским манипулацијама, грубим и примитивним разрачунавањем са политичким противницима, безочним лажима, производњом непријатеља, ниподаштавањем, потчињавањем, урушавањем и уништавањем институција.
Несумњиво је да власт која своју снагу и моћ црпи готово искључиво из деструкције, нема и не може имати легитимитет, без обзира на изборни резултат. Када се овоме придода проблематичан изборни процес, заснован на бројним нерегуларностима, промена изборних правила непосредно уочи избора, организованих усред пандемије уз висок здравствени ризик, јасно је да је у Србији истопљен не само легитимитет власти, већ и сама идеја о легитимитету.
Ситуација, која је по свему ванредна - парламент без опозиције, разорене независне институције, уништено правосуђе, руинирана медијска сцена, тешке злоупотребе јавних фондова, приватизација безбедносних служби - захтева озбиљне резове и ванредне мере. Јасно је, међутим, да власт нема намеру да било шта мења, а постојећа опозиција нема снагу ни потенцијал за било какав смисленији и делотворнији искорак. Због тога ће грађани Србије, уколико у себи не пронађу снагу и свеже идеје за ново политичко организовање, засновано на потпуно другачијем вредносном обрасцу, остати закопани у живом блату политичког надгорњавања оних који су их у исто то блато и укопали. А пошто то, очигледно, није добра перспектива, прави је тренутак за повратак грађана политици и враћање политике грађанима, формулисање нових визија и преко потребан почетак архивирања актуелне политичке класе. Аутор је директор Топличког центра за демократију и људска права и председник Коалиције за надзор јавних финансија