Цвијетин Миливојевић

странти свих опредељења се слажу у једном - да су се људи чудног изгледа међу њима скупили да изазову немире. Већина људи на демонстрацијама, сигуран сам, не жели да се њима даље манипулише, било да се залажу за улазак у НАТО или за руску војну базу у Србији.“

У борби за наратив, која се у медијима води за превласт идеја, Миливојевић примећује да су се традиционално русофилски медији, не они код којих је то абецеда деловања, окренули против Русије и оптужују за патриотске пароле екстремну десницу. „Да не говорим да се више нигде у Европи о десници не говори као о питању односа према националном интересу. Он се у деловању свих партија подразумева, а друга питања, попут економије, деле их на леве и десне. Знак је једнакости између националног, грађанског и државног интереса.“

Присуство идеје о одбрани Косова било је толико неуобичајено да је брзо породило тезе о пореклу протеста, без обзира на то што се на њему скупио разним разлозима незадовољан народ. На брзину рођене и у часу наставка дијалога Београда и Приштине, под капом ЕУ, оне су ипак наставиле да расту и развијају се. И све полазе од претпоставке да се сад већ цео протест догодио само због политике према Косову. Дијалог Београда и Приштине се наставља после једног самита под покровитељством француског председника Емануела Макрона триптих видео-линком након кога, иако без резултата и са договором да ће се разговори наставити у четвртак 16. јула, изасланик ЕУ за тај дијалог Мирослав Лајчак, па чак и шеф дипломатије Жозеп Борељ и шефица ЕК Урсула фон дер Лајен, изражавају некакво задовољство.

Миливојевић, пак, не очекује ништа од наставка разговора. Не само зато што је у овом тренутку председник једини легални и легитимни носилац власти, јер Скупштина и Влада не постоје. Него и зато што Вучић нема овлашћење Владе да преговара, а камоли нешто потпише. „Макар у нечему је Устав Србије јасан, да је територија недељива и јединствена. Обавеза сваке будуће владе је да те одлуке поништи. Онај ко се залаже за поштовање Устава, мора да се залаже и за Косово у саставу Србије, као што се залаже за одвајање председничке функције од функције председника странке. Осим тога, КиМ

је у надлежности СБ УН, који је ЕУ дао мандат да посредује, не и за доношење одлуке. И овако се ти разговори воде 2:1, јер је Брисел уједно и патрон Приштине.“

После неколико година, и званична Москва се вратила на Резолуцију СБ УН 1244, што је домаћинима у Београду пренео и Сергеј Лавров. Према једној верзији, коју су, нарочито необично, избацили заправо медији који су доскора перципирани као проруски, уз то и режимски, Русија је подигла буну у Србији да би, поједностављено, спречила постизање договора о КиМ мимо њеног утицаја. Дотле је разрађена верзија да је руско Министарство спољних послова демантовало ту „лажну вест“и оптужило плаћенике оних чији послодавци имају интерес у бацању сенке на руско-српско пријатељство.

Друга верзија оптужује САД за немире, који ваљда теже да ослабе позицију Србије као колатералну штету у сад већ јавном дипломатском „рату“за превласт над решавањем косовског проблема са ЕУ. Спекулације је додатно подгрејала расправа између некадашњег званичника и будућег кандидата демократа за председника САД Џоa Бајдена и изасланика Доналда Трампа за „мировне преговоре између Србије и Косова“Ричарда Гренела, чији је план „прво економија, па политика“макар у својој првој фази покварен тако што је Специјални суд за злочине ОВК у Хагу објавио предлог оптужнице Хашима Тачија и Кадрија Весељија неколико дана пред Тачијев и Вучићев пут у Вашингтон. У тој расправи Бајден је, укратко, критиковао Трампову администрацију за мањак сарадње са Бриселом, а Гренел Бајдена за нечињење током њихове ере и за политизацију процеса пред изборе у новембру. Бајден је, међутим, позвао на потписивање споразума и о међусобном признању, о чему је за албанске медије говорио као

Већина људи на демонстрацијама не жели да се њима даље манипулише, било да се залажу за улазак у НАТО или за руску војну базу у Србији

о готовој ствари. Раније је и Трампов бивше саветник Џон Болтон изазвао бурну реакцију Гренела када је тврдио да су двојица председника у договору са америчком администрацијом још 2018. исланирали размену територија. Тако је и борба две америчке струје у чаршији и медијима доведена у везу са протестима у Београду.

У свакој од тих верзија - подверзија је могућност да се ништа није догодило без договора са председником Србије. Како, међутим, Александру Вучићу могу да користе ове демонстрације, нарочито брутална употреба силе, па и намерно извођење хушкача у цивилу, на спољном или унутрашњем плану? Миливојевић не мисли да му користи, али подсећа да српска јавност нема информације о преговорима, да је једина написана платформа остала у Вучићевој фиоци након што ју је добио од Томислава Николића и да не може проћи покушај да се компромисом назове мењање свога својим. „Савезнике не треба тражити међу онима који су признали Косово. Треба се служити аргументацијом да три четвртине човечанства не признаје ту независност и међу њима важне земље.“Миливојевић верује и да ће добра воља, кад је буде било, моћи да се спроведе и у договору са САД и Русијом, које обострано имају разлог да се договарају, а Приштина ће увек поштовати све што одлучи Вашингтон.

Тренутно борба титана преко косовских функционера изгледа као да су на реду САД. Након што је на велико Гренелово задовољство Аљбин Курти смењен, задовољство је било на страни ЕУ када је и оптужницом Тачи испао из игре да преговара са себи ближим партнером, САД. Београд у тим околностима пред сопственим грађанима остаје без аргументација зашто би потписао споразум о коме сад већ и Брисел отворено говори.

Незадовољство новог таласа младих људи подудара се са оним што примећује и професор Милош Ковић - млади на свој начин бране државу, суграђане, законе и Косово и њима се не могу учитавати идеолошке представе њихових родитеља из деведесетих. Али, ако је и тако, тај нови однос према идентитету требало би да буде прво на шта ће пажњу да обрати генерација која још увек одлучује, генерација њихових очева.