Пулсирање гнева
НИШ Ни у овом протесту, кордон полиције није чувао неку државну институцију – скупштину града или суд – већ седиште СНС-а, што је била јасна порука младима где данас лежи „срце Србије“
Протест у Нишу букнуо је неочекивано. Једнако неочекивано, на улици је много младих и врло различитих људи, и оних за које се обично каже да су „аполитични“. Другачији је и по енергији – осећај гнева, беса и побуне пулсира међу људима.
Три кључне речи дефинишу овај протест. Прва је - насиље. У Нишу није било оног нељудског полицијског пребијања, хапшења недужних, нити оних параполицијских батинаша, ни маркиране патике на глави претученог младића на земљи. Изгледа да је било покушаја застрашивања привођењем, било је капуљача убачених да провоцирају, али до сада су и демонстранти и полиција успели да избегну те замке. Људи су се широм Србије побунили против насиља. Брутално пребијање на улицама Београда само је материјализован, огољен, физички израз насиља које је главни Вучићев механизам владања на свим пољима, а који се спушта по вертикали до последњег села у пиротском и јабланичком округу. Као сада полицију, Вучићева интересна група безочно
злоупотребљава све у држави, за личну корист газећи добробит и права грађана. Али, ниједно насиље се не трпи довека. Упркос страху за здравље, људи су се побунили јер се више не дâ трпети. Не само родитељи, већ сви чија професионална етика сеже у заштиту од злостављања – адвокати, судије, тужиоци, полицајци, али и лекари, васпитачи, социјални радници – морају коначно да се погледају у огледало и одлуче могу ли, смеју ли више да ћуте.
Друга кључна реч је лаж. Људи на улици кажу да не могу више да поднесу лажи које вређају и интелигенцију и достојанство, а које су друга полуга Вучићевог режима. Од врховног команданта па до најситнијих „шрафова“, сви са истом неподношљивом лакоћом сипају безочне лажи о свему, од загађења ваздуха, преко пара из буџета, услова за рад у Јури, до броја умрлих од ковида. Тешко је бити млад данас у Србији, јер млади људи верују у вредности истине и слободе, а њих у српској стварности више не виде. Поражавајуће је за нас старије што млади морају да демонстрирају јер су жељни, напросто – истине. Професори, учитељи, уметници, спортисти – у нас ови млади људи гледају, од нас очекују потврду да те вредности још постоје, да на њих имају права, и да се за њих вреди борити.
Трећа и најважнија кључна реч овде је маргинализација. Млади у Нишу љути су и због немилосрдне централизације свега, коју овај режим није измислио али јесте развио као трећу полугу владања. Одлуке о њиховим животима доносе се искључиво другде, високо горе, а локалне управе само су бедем који брани врховну власт. Тако је у економији (Аеродром, Нишка телевизија, „страни инвеститори“), и у политици („Александар Вучић за децу Ниша“), па и у епидемији (шеф регионалног стручног штаба, Недимовић, доведен је, дакако, одозго). Па и у овом протесту, кордон полиције није чувао неку државну институцију – скупштину града или суд – већ седиште СНС-а, што је била јасна порука младима где данас лежи „срце Србије“. Млади са југа осећају да за њих нема перспективе, да сви њима доступни путеви воде или преко границе, или до чланске карте СНС-а и ботовања за државну плату, или у мотање каблова за бедну надницу. Не осећају да било ко говори у њихово име, да их било ко чује, види и заступа њихов глас, ни у државном систему, ни у друштву, у заједници. Осећају да су невидљиви, да представљају само број, и очајни су колико и гневни. Али, ако послушате пажљиво шта говоре, чућете да они разумеју да је солидарност оно што једино може овај талас гнева и побуне довести до промена. Али они верују да солидарност мора да тече у свим правцима, и од центра ка периферији, као и обрнуто. И од младих ка старијима, и обрнуто. И слева надесно, и обрнуто.
Коначно, овај протест усмерен је против опресије режима, али морају да га чују најпре политичари опозиције – да добро послушају шта кажу ови гневни млади људи, да им понуде јасну политичку артикулацију њиховог гнева и гласа, и достојне представнике који ће стајати и корачати са њима, а не иза њих, кад је најтеже.