Kао на ребру
О КЊИЗИ ВЈЕЖБАНКА ДАНИЛО KИШ БОЖA KОПРИВИЦE
Велика књижевност уме да изигра не само смрт, него и зверства која људи чине једни другима. О томе сведочи читаво Kишово дело, као монументална симфонија страдања и патње у којој нема утехе
K
њига Вјежбанка Данило Kиш потпуно је јединствена и на племенит начин усамљена међу књигама и текстовима о Kишу. Јер, писало се о Данилу Kишу и код нас и у свету много и разнолико, писало се луцидно и учено, писало се тупаво и шмирантски, писало се с искреним дивљењем и с још искренијом мржњом, оном завидљивом мржњом недаровитих, којима је Kиш и за живота и касније био омиљена мета, писало се заиста свакојако – једино још нико није писао као Божо Kопривица: „као на ребру“, и као ребром, онако како би текст свог признања исписао Борис Давидович Новски, онако како би о Данилу Kишу као књижевном јунаку писао Данило Kиш.
Живот сваког правог писца находи се понајпре, ако не и искључиво, у његовим делима. Стога и прича која је испричана у Вјежбанци своју снагу и истину проналази пре свега у монументалном опусу који је за собом оставио њен главни јунак – и стога је та прича сасвим особена биографија и још особенија критичка студија. У њој, Божо Kопривица од самог почетка одмерава Kиша искључиво наспрам њему равних, дакле наспрам највиших домета литературе и људског духа. Аутор Вјежбанке постојано нам и убедљиво указује на танане, неретко невидљиве нити које Kишово дело повезују са његовим најзначајнијим књижевним сродницима. Неки од њих, чија се имена често рутински и без размишљања помињу уз име Данила Kиша, овде су сагледани на сасвим особен начин и оживљени не као уметници који су на њега утицали, већ као протагонисти исте приче, у којој сви – укључујући, дабоме, и Kиша – играју главне улоге.
Много је, дакле, у Вјежбанци путоказа (каткад скривених у само једној речи или у наоко узгредној парентези) који од Kиша воде према
другим писцима из пантеона светске књижевности, и обрнуто. Но сваки велики писац понајпре је мера самом себи. И сваки такав писац вечито пише искључиво о свом животу – само што се код оних највећих то или не види, или се види, али на начин који надилази и пишчеву и сваку другу појединачну судбину. А Данило Kиш понајвише говори о свом животу онда кад говори о смрти; он је, каже Божо Kопривица, о тој смрти писао и у својим препевима, он је преводећи Гетеа, Гумиљова, Цветајеву или Раднотија, заправо „преводио сопствену смрт“.
Велика књижевност, међутим, уме да изигра не само смрт, него и друге, можда и веће ужасе, попут зверстава које људи чине једни другима. О томе сведочи читаво Kишово дело, као монументална симфонија страдања и патње у којој нема утехе, али која је сва саздана од катарзично болне и узвишене лепоте. Зато о том делу и о његовом творцу Божо Kопривица пише на једини начин којим о томе треба писати:
бескомпромисно и некако ратоборно нежно, као да је у сваком тренутку спреман и да се потуче и да заплаче, пише Божо о свом Данилу са даром јуродиво луцидног критичара и љубављу блиског пријатеља, а пре свега пише са страшћу, јер, како сам каже, Kишовим књигама треба прићи „са више радости и страсти, више посвећености и отворености“. „Прави текст је“, вели са своје стране Kиш, „онај који писац пише зато што мора да га напише“. У овој књизи се то „морање“осећа на свакој страници, у свакој реченици.
Из таквог приступа израста до сада најцеловитији портрет Kишовог живота и дела у нашој књижевности. Вјежбанка је изванредан пример тоталне књиге, која о свом предмету говори синестетичким јединством речи, слика, музике и оног тајновитог нечег „што треба хватати ноктима“, оног нечег што надилази сваку могућност рационалног поимања и опредмећења у речима: Вјежбанка дише Kишовим дахом. Два рукописа неосетно и природно сливају се у један: Kишови пасажи постају органски део текста Божа Kопривице тако да се често не зна где престаје један и почиње други – и то је још једна од одлика које ову књигу чине јединственом међу свим осталим књигама о Kишу.
Аутор Вјежбанке у једном тренутку каже како би волео да фотографише сва врата кроз која је икад прошао главни јунак његове приче. Није извесно да ли ће му то заиста и поћи за руком, али једно је сигурно: пишући Вјежбанку, Божо Kопривица прошао је не кроз једна, него кроз неколика, заправо многобројна врата кроз која је пре њега прошао само Данило Kиш. Kрене ли њиховим путем, читалац ће у овој књизи засигурно пронаћи и нека своја врата перцепције.