Софизми и аматеризми
Београд, 7. 8. 2020 – Одговор Ненада Макуљевића нажалост није донео ништа ново осим већ пословичног дубинског неразумевања теме и необично конфузног начина излагања аргумената, што је већ раније могло бити запажено у његовим обраћањима јавности.
Министарство културе и информисања је у свом претходном одговору Макуљевићу веома јасно навело и образложило правне, историјске и културолошке основе за размену културних добара која су тема ове непотребне дебате. Јавности смо понудили и аналогије из целог света и искуства која државе имају у вези са истим или сличним проблемима. Међутим, на основу свега изнетог, само њему познатом методом логицирања, господин Макуљевић закључује да „не постоје никакве правне, историјске или културне основе за такав поступак“. Додаје и „да се оспорава незаконито одношење 166. листа, заједно са улогом Порфирија Успенског у томе“.
Будући да је господин Макуљевић одбио да се изјасни о аргументима Министарства културе и информисања, од оних правних или историјских па све до симболичких и међународноискуствених, па и до хипотеза о евентуалном ставу Енглеза о „Магна Карти“, када би била некомплетна као документ, али је понудио низ нових конфузних и међусобно контрадикторних псеудотумачења, остаје нам да сами покушамо да разаберемо шта он заправо тврди и које ставове суштински заступа, када већ то није кадар да самостално и на разумљив начин уради.
Уз нужна али минимална поједностављења, Макуљевић тврди да је еминентни руски научник Порфирије Успенски „украо“166. лист Мирослављевог јеванђеља из Хиландара пре око 170 година и да га је тако „украденог“сакрио и крадомице однео у Русију. Макуљевић при том не нуди ни један једини доказ за ту клеветничку тврдњу, већ свој став базира на псеудоисторијским интригама и интерпретацијама. Истина је једино да су историјски непознате праве околности под којима је Успенски дошао у посед листа, а помињу се многе, од продаје, размене за неку робу потребну тадашњем братству, поклона братственика руском научнику и цењеном госту па све до противправног поступка Успенског. Међутим, од свих наведених а теоретски могућих разлога, гневном Макуљевићу се далеко највише допада овај последњи, „крађа“, и он га узима аксиоматски, као необориву истину и то само зато јер му је тако најлакше да износи своју омиљену тврдњу да је обавеза Русије одувек била а и сада јесте да нам без икаквих примедби или компензације врати оно што нам је противправно одузела. Макуљевић на тај начин перфидно обмањује јавност у вези са околностима и чињеницама. Само примера ради, ако од других држава очекује такву, скоро незабележену великодушност и солидарност, зашто му смета солидарност Србије када у замену за део свог непроцењивог блага даје оно што је добила на зајам а не на поклон, а по вредности са нашим благом не може се упоређивати ни на космолошким скалама?
Коначно, принцип великодушности у пословима културе, који са толико жара афирмише, колико нам је познато, професор Макуљевић а ни његово ближе окружење никада нису у пракси показали одричући се делимично или у целости високих хонорара које мимо редовних примања на универзитету наплаћују за писање монографија о нашим црквама и манастирима. Да не буде забуне, то од њих нико и не очекује, али се принципи доказују прво на сопственом примеру.
Потпуно јасне и ваљане правне аргументе за размену, изнели смо у претходним обраћањима јавности, и у НИН-у и другде па их не бисмо овде понављали, а господина Макуљевића охрабрујемо да их са више концентрације поново прочита и евентуално разуме.
За господина Макуљевића и још неколицину политички и на друге начине острашћених скептика остају два коначна и кључна питања, мање занимљива за Министарство културе и информисања, које врло добро зна одговоре на њих, али на која су одговори кориснији за српску јавност:
Да ли су Макуљевић и његови сличномишљеници, икада у свом животу или каријери, ишта као људи „од струке“, дакле пером, речју, гестом, иницијативом, било како или било шта учинили да се наше непроцењиво благо, 166. лист Мирослављевог јеванђеља врати у Србију или Русија „убеди“или „замоли“да га врати?
Да ли господа ватрени скептици сматрају да вреди дати мало познате Рерихове слике (уља и темпере на платну и на дасци), позајмљене Србији, за део Мирослављевог јеванђеља ако другачије не може и није могло свих ових 170 година или је у изостанку другог решења боље да Рерихова дела остану углавном као и до сада у депоима Народног музеја а наша култна реликвија заувек у Санкт Петербургу?
Апелујемо на искреност, јер све друге дилеме су лажне и израз су чисте демагогије, непознавања околности или штеточинства према интересима државе Србије и читавог српског народа, у култури.