ЈЕДНО НЕПОПУЛАРНО ПОДСЕЋАЊЕ
12
Зашто је за пуно међународно признање Kосову неопходна коначна потврда Србије и шта нам о томе говоре примери других спорних територија
Откад је пропао план изасланика Доналда Трампа да од Приштине и Београда добије прихватање економске мини-зоне, којом би, надао се, и политички циклус био завршен, букнуо је мали дипломатски рат између ЕУ и САД. Али, од одласка српске и албанске делегације у Брисел, први пут поново након скоро две године, стишавао се до потпуне „капитулације у најскоријим изјавама америчких званичника. Специјални представник Стејт дипартментна за Западни Балкан прихвата европску идеју о свеобухватном споразуму и негира чак да из Вашингтона долази подршка за разграничење, каквом се најмоћније земље Европе снажно опиру због домино ефекта. „Ми подржавамо тај процес - тако да мислим да је ирелевантно и ометајуће говорити о питањима као што је размена територија. Треба се посветити ономе што је потребно учинити како би учесници преговора напредовали ка свеобухватном споразуму којим би,
једном заувек, била стављена тачка на спор“, казао је Метју Палмер.
Није тако давно, међутим, Ричард Гренел заговарао мини-Шенжен модел подсећајући на већ постигнути споразум о авио-саобраћају, нити је случајно, иако у свету постоје бројне такозване слободне зоне, изабрана кинеска. Јер међу првима су у Кини две такве зоне настале управо наспрам територија над којима је Пекинг изгубио надлежности - Тајвана и Хонгконга. Прва од те две територије назива се Републиком Кином и сматра себе правним наследником кинеске државе и након грађанског рата 1949. Признаје је свега 15 држава, чланица Уједињених нација, али бројне које је не признају с Тајваном имају развијене односе попут САД који користи то острво са скоро 24 милиона становника за претњу и пребијање односа са Пекингом. Сенат САД је усвојио посебан закон о односима са том земљом, којој чак продаје и оружје, а највећи скептици су претпоставили да је то
максимум који Вашингтон може учинити и кад је Косово у питању. Јер га, веровали су, извесно не може учинити преседаном и признати. Иако не претендује да оствари суверенитет, Народна Република Кина сматра Тајван делом своје територије. Тако, рецимо, упркос притиску међународне јавности Тајвану ни током пандемије није било дозвољено да учествује у седницама и скупштини Светске здравствене организације. Пекинг ту могућност није одобрио, а Тајпеј на то свакако нема право, јер није чланица УН.
Аутономија Хонгконга, с друге стране, привлачи Пекинг који је тек од 1997. успоставио поновни суверенитет над овом, бившом британском колонијом са посебном валутом, језиком, посебним прописима, устројством које је модалитет западног и једним од највећих међународних финансијских и трговинских центара на свету. Град има представнике на нивоу конзула, посебне органе управљања и право да усваја законе у свим областима осим спољних послова и одбране. Безбедносни прописи се, последњих година, између осталих, намећу Хонгконгу из Пекинга, с тежњом смањења аутономије.
Широка је лепеза примера и унутар Европе, па и ЕУ, којом је Гренел могао да илуструје идеју да се повезивањем територија економски и стратешки избегне политичка статусна одредница непријатна за ону страну која, по међународном праву, једино има суверенитет. Он их, међутим, није призивао као ни готово иједан званичник још од пре самопроглашења независности, јер би такав потез суочио Брисел са непринципијелношћу посебне врсте, а засновану на непрекидном условљавању чланства Србије решењем косовског питања. Низ година већ некадашња „два колосека“, КиМ и европске интеграције, и отворено су спојена у један - у коме игру води коначно решење статуса које се од Србије очекује. Аргумент да ЕУ не може да прихвати у чланство земљу
која не контролише своје границе пао је у воду са уласком Словеније у ЕУ, 2004, која још и данас води спор са Хрватском око линије у Пиранском заливу. И коначно, уласком Кипра, 2007, који не контролише половину територије укључујући и половину главног града. Наводно, ти примери су узети као лекције за још један штап - да баш зато ЕУ не жели нове територијалне спорове.
Већина њих, међутим, до сада је решавана добром вољом најважнијих чланица. Тако је актуелни спор у вези са изласком Уједињеног Краљевства из ЕУ, заправо, двоструко изузеће делова те земље из европских стандарда. Брегзит је оставио Северну Ирску са специјалним везама са Ирском и не само територијално у положају да за Белфаст остају да важе правила Уније. Да не би дошло до нових конфликата који су Споразумом Великог петка, окончани тек 1998, а 25 година након што су и Ирска и Велика Британија истовремено постале делом Европске економске заједнице, два дела острва остају у заједничкој царинској унији, а за проток људи граница остаје флексибилна. Северна Ирска остаје делом царинског система ВБ, али истовремено следи и царинска правила ЕУ. Сукоби између униониста (протестаната) и националиста (католика), у које су били укључени и Даблин и Лондон, окончани су споразумом након кога Ирска избацује север из свог устава, успостављена су стална тела за сарадњу, а Белфаст добија право на самоопредељење, ништа више од осталих делова УК и на референдуму који одобрава Лондон. Иако са законодавним овлашћењима, правом на сопствени језик, институцијама и политичким системом, такозвана деволуција надлежности које УК примењује на своје конститутивне делове не подразумева аутономију каква, на пример, важи у континенталном праву, па ни у српским покрајинама. Деволуција подразумева да је извор надлежности онај ко их је пренео, дакле Вестминстер, и да она располаже и њиховим одузимањем. Само један од бројних изузећа у време уласка ВБ у ЕЕЗ био је и тај да је отворени сукоб био у току.
Сукоб нас доводи до другог примера. Кипар је у ЕУ примљен као целовита територија иако над половином власти његовог грчког дела, који
земљу представљају у Бриселу, немају контролу. На Кипру штавише постоје две британске војне базе и такозвана „зелена линија“раздвајања коју контролише мисија УН, од којих је, заједно, војска турског дела, са 30.000 војника, бројчано надмоћнија. Придруживањем Кипра оживљава сукоб између ЕУ и Турске. Такозвана Турска Република Северни Кипар има сопствени парламент, владу и председника, али, за разлику од Косова, не признају је друге државе, сем Турске и неколико такође непризнатих територија, иако је независност прогласила давне 1974. Северни део Кипра има међународни ембарго у готово свим областима и финансира се највећим делом из јавног буџета Турске. Упркос сопственој валути, фактичком изузећу из општег пореза, статистички и овај део територије се рачуна кипарским у званичним евиденцијама.
Претензије једне државе на делове територије друге Брисел је знао да реши и уједињавањем спорног простора у културну заједницу по уласку држава у ЕУ. Тако одмах по придруживању Аустрије 1995, које је Рим делимично условио постизањем договора у вези са статусом немачке мањине у Италији – заједничка, такозвана историјска регија Тирол (у Аустрији) - Јужни Тирол - Трентино (у Италији) формира скупштину и представништво у Бриселу. Тиролска област у Италији, као једна од провинција са широком самосталношћу, поделила се и након немира 1960-их, у фактички два дела која су, сваки за себе, појединачно преузела аутономију, тренутно, иначе, значајно ширу од оне коју имају друге провинције. Животи унутар тих заједница одвијају се сасвим диференцирано - од језика до представничких тела и економије, све је одвојено. Примамљиве понуде попут двојног држављанства које Јужним Тиролцима поново нуди Аустрија, упркос израженој националистичкој политици бледе пред чињеницом да више од 90 пореза ова регија задржава у својим границама, а Риму шаље мање од десет. То је, између осталог, чини једном од најбогатијих регија Европе.
Друге богате регије и тај аргумент, сасвим супротно, користе када, попут Каталоније, теже отцепљењу од државе чији су део. Уставни суд Шпаније поништио је декларацију о независности Каталоније, након што референдум није признат, а Мадрид активирао такозвану нуклеарну опцију распуштајући органе те покрајине, са иначе широком аутономијом, све позивајући се на један исти принцип - да само народи имају право на самоопредељење, а народи живе у дефинисаним и признатим границама држава. Мањине које чине већину на деловима тих држава по међународном праву не чине народ. До случаја Косова, које 2008. у експресном року признаје преко 100 држава, није се догодио преседан да друге државе, без пристанка суверене на чијој се територији захтева сецесија, признају ту независност.
Тај преседан свакако је највећи разлог због кога Шпанија, поред Грчке и Кипра, али и других које немају ситуацију фактичког преузимања територије од стране мањине дочим имају претњу попут Румуније и Словачке, није признала независност Косова.
Званично су до сада, у преговорима о Косову, једино Оландска острва била модел који је као прихватљив нудила српска делегација и то пре те 2008. Та група финских острва насељена су готово у потпуности Швеђанима. Аутохтони покушаји да се иницира припајање Шведској су пропадали, а статус је решен пред почетак Другог светског рата договором и са Москвом под чијом су јурисдикцијом острва раније била. Химна, застава, званично шведски језик у употреби, посебни органи власти са законодавном надлежношћу у већини области, полиција, судство не умањују суверенитет који над њима припада Финској. Предмет спора између острва и Хелсинкија је понекад вредност пореза који се враћа на острво, али тај аргумент најчешће острвљанима не иде у прилог. Јер је износ који се тамо прикупи чешће мањи од фиксног износа који се из буџета врати. Ова демилитаризована област је током преговора о приступу Финске Унији имала своје представнике и изборила посебне статусе, као што су бесцаринске продавнице. Хелсинки је захтевао ограничења у погледу давања власништва странцима у одређеним секторима. Оландска острва имају представнике у свим регионалним организацијама, укључујући и Нордијски савет, иако немају независност и међународно признање.
Усвету постоје и бројне друге непризнате територије, које се фактички могу поредити с Косовом, али политички то често није прихватљиво. Москви, на пример, не одговара паралела са Абхазијом и Јужном Осетијом, на територији Грузије, које је признала, ни Придњестровљем у Молдавији, које су признале само претходне две територије. Западним земљама не одговара подсећање да се са турским делом Кипра о придруживању никада и није преговарало и да су, уосталом, УН признале само оне демаркације са којима су се слагале обе стране, попут Бангладеша и Еритреје, Кувајта и Ирака... Пре 2008. међународни стручњаци упозоравали су да би признавање косовске независности довело управо до онога што се сада жели избећи - домино ефекта и тензија између Кине и Тибета, Канаде и Квебека, бројних у Пацифику и још бројнијих у Европи, Азији и Африци. И истина је да је и довело, с тим да је већина, сем у Пацифику где се државе још ослобађају колонијалног терета, тенденција угушена истим аргументима суверенитета и одсуства права на самоопредељење. Косово је, у међувремену, постало чланица Олимпијског комитета, Светске банке, Међународног монетарног фонда, добило статус посматрача у УН. А од споразума који Палмер помиње очекује се да се договори проистекли из првог, Бриселског споразума, који је српска делегација, 2013, представила тобож неформалним и необавезним и заобишла потврду у институцијама, „крунише“признањем Србије - без кога би и сва та чланства, по међународном праву, за Приштину требало да су узалудна.
Аргумент да ЕУ не може да прихвати у чланство земљу која не контролише своје границе пао је у воду са уласком Словеније у ЕУ, 2004, која још и данас води спор са Хрватском око линије у Пиранском заливу