Амерички поход против Кине

МАНИФЕСТ СУДЊЕГ ДАНА

Многи бели хришћански евангелисти у Сједињеним Држава одавно верују да је Америци поверена божја мисија спасавања света. Под утицајем тог крсташког менталитета, америчка спољна политика често од дипломатије скрене ка ратовању. Сада је у опасности да то поново учини.

Државни секретар Мајк Помпео је прошлог месеца покренуо још један евангелистички крсташки поход, овог пута против Кине. Његов говор је био екстремистички, симплифицирајући и опасан - и могао би да САД поведе путем који води конфликту с том земљом.

Према Помпеу, кинески председник Си Ђинпинг и Комунистичка партија Кине гаје „деценијама стару жудњу за глобалном хегемонијом“. Ово је иронично. Само једна земља - Америка - има стратегију одбране која од ње захтева да буде „доминантна светска војна сила“, с „повољном регионалном равнотежом снага у индопацифичкој зони, Европи, на Блиском истоку и у западној хемисфери“. Бела књига кинеске одбрамбене доктрине, насупрот томе, прокламује да „Кина никада неће следити утабану стазу великих сила које теже успостављању хегемоније“; као и да „у све мултиполарнијем свету, који карактеришу развој економске глобализације, информатичког друштва и културне диверсификације, мир, развој и узајамно корисна сарадња представљају неповратне трендове савременог доба“.

Ово подсећа на Исусов прекор: „Лицемеру, извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети да извадиш трун из ока братовљевог“(Јеванђеље по Матеју, 7:5). Укупна америчка потрошња на одбрану у 2019. износила је 732 милијарде долара, скоро три пута више од 261 милијарде колико је у те сврхе потрошила Кина. Надаље, САД у иностранству имају скоро 800 војних база, док Кина има само једну, малу поморску базу у Џибутију. САД имају бројне војне базе надомак територије Кине, која нема ниједну надомак САД. САД имају 5.800 нуклеарних глава; Кина отприлике 320. САД имају 11 носача авиона; Кина има један. САД су у последњих 40 година покренуле много ратова у иностранству; Кина није покренула ниједан (мада јесте критикована због пограничних окршаја, од којих је најскорији онај с Индијом, који нису прерасли у ратове).

Последњих година САД редовно одбијају да се придржавају међународних уговора или иступају из организација под окриљем УН, укључујући Унеско, Париски споразум о борби против климатских промена,

а однедавно и Светску здравствену организацију, док Кина подржава УН процесе и агенције. Амерички председник Доналд Трамп недавно је запретио увођењем санкција особљу Међународног кривичног суда. Помпео диже глас због кинеске репресије над муслиманском ујгурском мањином, али Трампов бивши саветник за националну безбедност, Џон Болтон, тврди да Трамп приватно кинеској страни није приговорио због њених акција (у провинцији Синђанг, коју насељавају Ујгури, прим.), или да је те мере чак подржао.

Светска јавност је посветила релативно мало пажње Помпеовом говору, који није понудио никакве доказе за тврдње о кинеским хегемонистичким амбицијама. Кинеско одбацивање америчке хегемоније не значи да Кина жели властиту хегемонију. Штавише, изван САД мало ко верује да је кинески циљ глобална доминација. Експлицитно прокламовани национални циљеви су да Кина постане „умерено просперитетно друштво“до 2021. (када се навршава 100. годишњица формирања КП) и „потпуно развијена земља до 2049. године (када ће се навршити 100 година од оснивања Народне Републике).

Осим тога, у 2019. процењен на 10.098 долара, кинески БДП по глави становника износио је мање од шестине америчког (65.112 долара), што тешко да представља основ за глобалну супремацију. Кина мора још много тога да надокнади како би достигла чак и своје базичне циљеве економског развоја.

Уколико Трамп изгуби новембарске председничке изборе, на Помпеов говор вероватно више неће бити обраћана пажња. Демократе ће свакако критиковати Кину, али без Помпеових безобзирних претеривања. Али ако Трамп победи, Помпеов говор би могао бити наговештај хаоса који ће уследити. Помпеов евангелизам је аутентичан, а бели евангелисти данас су политичка база Републиканске странке.

Помпеови зилотски ексцеси имају дубоке корене у америчкој историји. Енглески протестантски досељеници у САД веровали су да оснивају Нови Израел у обећаној земљи, и уз божји благослов. Како би оправдао и прославио насилну анексију Северне Америке, Џон О’Саливен је 1845. сковао фразу Манифест судбине. „Све ово биће део наше будуће историје“, писао је 1839, „како бисмо на земљи достигли морално достојанство и спасење човечје - непорециву истину и доброту божју. За ову свету мисију у име народа света, којима је ускраћено ово светло истине које живот даје, Америка је изабрана“.

На бази тако егзалтираних погледа на сопствену добронамерност, САД су прибегле масовном поробљавању људи до Грађанског рата, те широко распрострањеном апартхејду након њега; покољу староседелачког америчког становништва током 19. века и његовом потчињавању у потоњем периоду; и, са достизањем западне границе, ширењу Манифеста судбине на друге земље. Касније, у време Хладног рата, антикомунистички занос довео је до тога да САД воде катастрофалне ратове у југоисточној Азији (Вијетнам, Лаос и Камбоџа) шездесетих и седамдесетих, те се упуштају у бруталне сукобе у Централној Америци осамдесетих година.

Након терористичких напада 11. септембра 2001, евангелистичка страст усмерена је на борбу против „радикалног ислама“или „исламског фашизма“; Америка је својевољно повела четири рата - у Авганистану, Ираку, Сирији и Либији - који су се сви извргли у дебакле и још трају. А онда је напрасно наводно егзистенцијална претња у виду радикалног ислама заборављена, а мета новог крсташког рата постала је КП Кине.

Сам Помпео библијско учење схвата буквално, па тако верује и да је крај света, апокалиптична борба између добра и зла, нешто што је неизбежно. Своја уверења изнео је у једном говору из 2015, када је још био конгресмен из Канзаса: Америка је јудео-хришћанска нација, највећа у историји, чији је задатак да води битке у име Бога све до Вазнесења, када ће изнова рођени Христови следбеници, попут њега самог, бити узнети на небеса и изведени пред Страшни суд.

Бели евангелисти представљају само око 17 процената америчке одрасле популације, али зато чине око 26 одсто бирачког тела. Они у огромној већини гласају за републиканце (процењује се да је таквих на изборима 2016. било 81 одсто), што их, појединачно посматрано, чини најважнијим бирачким блоком ове странке. Ово им даје велики утицај на политику републиканаца, а посебно на спољну политику у ситуацијама кад републиканци контролишу и Белу кућу и Сенат (коме припада овлашћење ратификације међународних уговора које САД склапају). Од укупног броја републиканаца у Конгресу, њих 99 одсто су хришћани, од чега је протестаната око 70 процената, укључујући ту и значајан, мада званично непознат број евангелиста.

Наравно, и међу демократама има политичара који заговарају америчку изузетност и покрећу крсташке ратове (попут, рецимо, интервенција председника Барака Обаме у Сирији и Либији). У целини посматрано, ипак, Демократска странка није толико везана за концепт америчке хегемоније као што је то случај с евангелистичком базом Републиканске странке.

Помпеова запаљива антикинеска реторика могла би у наредним седмицама да у још већој мери поприми апокалиптичну визуру, ако ни због чега другог онда како би распалила страсти републиканске базе пред изборе. Ако Трамп доживи пораз, што се у овом тренутку чини вероватним, ризик од конфронтације с Кином ће се смањити. Али ако остане на власти, било зато што је поштено добио изборе, прибегао изборној превари, или чак организовао државни удар (све је могуће), Помпеов крсташки поход ће вероватно бити спроведен у дело, што би свет могло да доведе на ивицу рата који он сам очекује, или чак прижељкује.

Иронична је тврдња Мајка Помпеа да Си Ђинпинг и КП Кине гаје „жудњу за глобалном хегемонијом“, јер само Америка има стратегију одбране која од ње захтева да буде „доминантна светска војна сила“