КО СЕ И ЗАШТО ПЛАШИ ИСТИНЕ
Тајно трошење јавног новца
Фарса са мегаломанским спомеником Стефану Немањи достигла је свој врхунац у открићу да држава не сме да нам каже колико цео посао кошта
Откако је почео истовар делова споменика Стефану Немањи, Горан Весић не престаје да понавља како се постављањем споменика поручује да је Србија сада снажна, поносна, не стиди се онога што јесте и никоме се не извињава. И можда је некога накратко и понео тај националистички занос, барем док није чуо колико је Ани Брнабић непријатно што се Србија придружила декларацији ЕУ о Белорусији и како се нада да нам то велики пријатељ Лукашенко неће замерити. Но тај раскорак између спољнополитичке реалности и популистичких фраза се некако и подразумева. Оно што је посебно иронично у случају споменика српској државности је што се држава стиди његове цене.
Почетак приче о споменику још је и био транспарентан. Знали смо ко га је предложио, знали смо колико је правника изабрано да седи у Одбору за његово подизање, као и да су представници струке били мањина у жирију. Обавештени смо да је на том конкурсу наградни фонд износио 10 милиона динара, као и да су позвани уметници добијали обештећење од по 5.000 евра. Још један трошак је могуће установити, иако није јавно помињан, а то је да је Удружење архитеката Србије, за стручну помоћ у организовању конкурса, добило милион и по динара. То задужење је подразумевало и организовање изложбе пристиглих радова и јавне дискусије о резултатима конкурса, најкасније 45 дана након објављивања резултата.
Па, прошло је деветсто дана од тада, а од изложбе ни трага. Јавна дискусија је зато морала да се поведе преко медија, а како она постаје интензивнија са почетком постављања споменика, тако и реакције власти на њу постају све агресивније. Биће да изостанак изложбе није био пропуст, шта год писало у документацији.
Али док су представници власти ради да се изнова и изнова враћају на тему споменика, па и да критичарима поруче ствари за које можда чак и они помисле да је требало да задрже за себе, када је реч о самој цени његове израде и транспорта – остају неми. Штавише, најрадије би ућуткали све који желе да ту тему ставе на дневни ред, па је тако прошле недеље Вучић јавно прозвао новинаре Н1 зато што су разговарали са ливничарима у покушају да дођу до икакве процене. И то пре него што је прилог о томе уопште емитован, чисто да би звучало још више претеће.
Непосредан узрок таквом понашању лежи у чињеници да је Влада, приликом склапања уговора са аутором споменика Александром Рукавишњиковом,
у јулу 2018, његову понуду прогласила за тајни податак, са роком чувања до 2023. године.
„Информација да је уговорена цена споменика проглашена за тајну са статусом ’поверљиво’ звучи готово невероватно. Полазећи од одредаба Закона о тајности података, оваквом статусу морала је претходити процена могуће штете, а потом на основу те процене и формална одлука о утврђивању статуса поверљивости. Не изгледа ми вероватно да ти акти заиста постоје, али чак и да постоје, тешко могу да замислим (а да се не насмејем) како би нам они који су процењивали и одлучивали објаснили како и на основу чега су закључили да би полагање рачуна о трошењу јавног новца јавности довело до ’штете по интересе Републике Србије’. Какве штете? По које интересе?“, пита се адвокат Родољуб Шабић.
Да ли је могуће да откривање цене баш овог споменика буде штетно, а да то није био случај ни са једним другим који се може наћи у архиви Портала јавних набавки до 2013. године? Или се ради о заштити (једнако недокучивог) интереса самог уметника?
Да ли је могуће да откривање цене баш овог споменика буде штетно, а да то није био случај ни са једним другим који се може наћи у архиви Портала јавних набавки до 2013. године
„У досадашњој пракси није ми познато да је било који домаћи уметник имао моћ да захтева да се на неки део документације уговорних страна стави ознака тајности. Нарочито не када се споменик финансира из државног буџета. Приватни спонзори могу да бирају да ли ће те информације бити доступне јавности, али државни буџет пуне становници ове земље. Оно што је тужно у овој причи јесте тај невероватни јаз између третмана руског и српског уметника у Србији. Можда није познато, али се паралелно са уздизањем овог ‘непроцењивог’ споменика, одвија и конкурс за израду 21 скулптуре у кварту Београда на води, намењен домаћим уметницима. Њихова цена није тајна, она је била прописана у условима конкурса и њима је за ту прилику понуђено да реализују скулптуре великих формата у кратком року и у просеку за 150 динара по сату. Од тог новца они ће плаћати и порез својој држави сваки пут кад купе паштету за ручак“, каже Милица Ружичић, председница одбора Вајарске секције УЛУС-а.
Између бахатог посезања за „поверљивошћу“и дискриминаторног односа према нашим уметницима, некако је прескочена још једна препрека у мисији сакривања цене, у виду Закона о буџетском систему који Влади налаже да јавним финансијама управља у складу с принципима које тај закон утврђује.
„А као један од фундаменталних се намеће принцип транспарентности и у оквиру њега доступност свих информација које се тичу фискалне политике ‘како би се омогућила делотворна јавна провера вођења и стања јавних финансија’. Закон онима који су одговорни за објављивање таквих информација налаже да их не ускраћују, а као изузетак предвиђа само значајну штету за националну безбедност, одбрану или међународне односе. Више је него очигледно да се ниједна од тих наведених резерви никако не може односити на овај конкретан случај“, каже Шабић.
Једину назнаку шта се крије у тајном уговору пронашли смо у документацији Историјског архива Београда, где се наводи да је преко те институције у 2018. години град исплатио за израду споменика 14,2 милиона динара. Да ли је у питању целокупан износ или само прва транша исплате, као и да ли ће Архив бити кажњен по објављивању овог текста због одавања тајне, остаје да се види.