ХРОНИКА УЖАСА

Нови Пазар

Сви који су радили на инфективном одељењу тврде да и данас, док пролазе празним ходницима, чују људе који су се гушили док су на поду чекали да неко умре да би им се обезбедила постеља, али на захтев да се смени руководство које је за то одговорно врх власти не одговара

Уз тврдњу да је чуо како то интересује новинаре, др Зоран Гојковић се на једној од све ређих конференција за медије, похвалио стабилном ситуацијом у Новом Пазару и чињеницом да се тамо лече само четири ковид пацијента. Лепо, али изглeда да Кризни штаб, по обичају, није разумео шта је то што јавност интересује или се опет определио за спиновање. Баш нико није тражио тренутни број оболелих, већ да надлежни поднесу одговорност за катастрофу у Пазару и највећу стопу смртности у Европи, која се могла спречити да се мали локални богови

нису играли животима људи. И да им велики богови нису омогућили да то наставе да раде и да са кредибилитетом „месара“(омиљена парола на протестима) уведу град у нови талас епидемије.

„Зашто је проблем да се у овој земљи смени неспособно руководство? Зар да следећи талас чекамо са људима који су све време тврдили да апсолутно све држе под контролом, а хуманитарна катастрофа која нас је задесила их је демантовала сваког дана. Имам више од 30 година стажа и видела сам страшне сцене, радила сам са пацијентима

с ратишта, али овако недостојанствено умирање нисам видела никада“, каже др Лајла Себечевац, анестезиолог и једна од потписница за смену в. д. директора Мехе Махмутовића.

Више од трећине специјалиста запослених у Општој болници у Новом Пазару (37) покренуло је петицију за смену др Махмутовића, сматрајући да су он и његов тим најодговорнији за колапс у болници и лажно информисање јавности, а захтев су средином августа упутили председнику, премијерки и министру здравља. Одлазеће и надолазеће државно руководство је одлучи

ло да га игнорише. Очито нису имали воље да се поново лично бламирају, као што су то учинили поводом захтева 3.000 лекара да се смени Кризни штаб, када већ имају свог локалног моћника који ће, уз сличну реторику, добровољно да се бламира сам. И да без њихове помоћи изговори оно што би и сами рекли – да је то неки мали број некомпетентних лекара који политичари и који није имао везе са ковидом, а сада жели фотеље за себе.

„Велики број лекара нам је дао подршку, али из својих личних разлога нису хтели или пре бих рекао нису смели да се укључују у то. Сви који смо потписали смо знали да смо се понудили на тацни и да ће нас развлачити уздуж и попреко, а многи нису спремни на то. И многи су радили са оболелима од ковида, за разлику од директора који ниједном није обукао скафандер и обишао пацијенте. Али нису већи хероји они који су радили са ковидом, људи се разболевају и од других болести, а нас је веома мало. Наравно да смо били неприпремљени, многи су, али покушај да се увек прикажемо само у суперлативу изазива бес код људи. Дан-данас не знамо колико је људи умрло и који су сви проблеми били. Људи који су нам дошли у помоћ су рекли – ово је Камбоџа, како се нисте сви заразили? Зато се сада мора анализирати шта је рађено а шта није, али чим укажемо на бројне проблеме, уследи критика да желимо нешто друго и да нас руководе политички разлози. Због тога смо се у старту оградили да не припадамо ниједној политичкој причи. Ово је само питање образа, коначно могу да изађем у град и кажем људима – нисмо сви исти. Када неко изгуби утакмицу селектор се смени, али код нас људски животи изгледа нису битни као утакмица“, каже хирург Џемаил Детанац.

Па, изгледа да стварно нису битни. Директор Мехо Махмутовић је крајем јуна, када је већ била катаклизма, тврдио да у Пазару нема смртних случајева („Био је један, интубиран је и послат у Крагујевац, али је тамо умро), док је Мирсад Ђерлек, координатор новопазарске регионалне болнице, након свега именован за секретара у министарству здравља, што се граничи са нереалним – именовала га је Влада која је у техничком мандату. Ништа чудно, сматра др Раде Панић, председник Синдиката лекара и фармацеута, јер је „добро сарађивао, тј умањивао бројке о оболелима, па је за то награђен“. А та игра бројкама је омиљена и председнику – иако је током јуна и јула „Градска чистоћа“Новог Пазара организовала 275 сахрана, што је тачно три пута више него у истом периоду прошле године, Вучић је објавио да је у том периоду било „16 одсто мање преминулих него у истом периоду прошле године“.

Али, прикривање мртвих и оболелих није једино што мучи лекаре, већ колапс здравственог система до ког није морало да дође да је руководство радило свој посао. Број постеља на инфективном одељењу је био 20, није постојао инсталиран кисеоник, организација је била катастрофална – сви су се селили са једног на друго одељење, амбуланта је била издвојена и претила је опасност да се сви заразе. Црвене, жуте и зелене зоне нису постојале, особље је било неедуковано и није знало ни како да се обуче ни како да се свуче из заштитне опреме. Ипак, први талас није био јак, а није било препоручљиво паничити у изборној кампањи

„Наша прича почиње од 3. јуна када крећу транспорти ковид пацијената у пратњи анестезиолога и анестетичара. Те недеље је транспортовано седам пацијената, а до краја месеца 93. Пацијенти су били средње тешке или тешке клиничке слике, лошег општег стања и због недовољно возила смо били приморани да у једна амбулантна кола стављамо и по три пацијента. Од 22. ситуација постаје драстично тежа, КБЦ у Крагујевцу је већ пун па пацијенте пребацујемо и у Београд, а њихова клиничка слика је толико тешка да се углавном превозе интубирани. Многи су били у таквом стању да су после 500 метара враћани, а неки су преминули током транспорта. За све то време служба анестезије и реанимације је упозоравала на озбиљност ситуације, а ја сам 13 јуна, након 14 пацијената у једној ноћи, обавестила управу болнице о енормном порасту броја ковид пацијената и затражила да се оснује респираторни центар у Новом Пазару. Одговорили су ми да је ситуација под контролом, а и да не би било лоше да се сви заразимо. С обзиром на то да смо имали 80 заражених медицинских радника, можда им је то и била тактика јер је заштитне опреме било сасвим довољно, а ми смо је добијали на кашичицу“, каже др Себечевац.

Колико је једно такво одељење било потребно сведочи и др Лејла Ћеранић, једини инфектолог у Новом Пазару током неколико најтежих недеља (двоје других инфектолога и један епидемиолог су били инфицирани), коју су грађани прогласили за локалну хероину.

„Почетком јуна је одељење почело да се пуни, било је све више транспорта и све више заражених лекара. Када сам 22. јуна дошла на посао, дежурна колегиница ми је рекла да је имала преко 80 прегледа и да је те ноћи отворила нова одељења на ОРЛ и на очном. Та одељења нису имала спроведен кисеоник и то је био мој први сусрет са боцама. Нисам знала како се укључују, како се дозира, свака боца је имала неки други систем, а радила сам са сестрама које се никада нису сусреле са инфективним пацијентима. Тада су почеле стравичне слике, а организација је била нула. То црнило не може речима да се опише. Људи су били по ходницима, ја сам трчала између њих да видим да ли неком треба кисеоник, једва сам се пробијала... и то је трајало и траја

Човеку који је „рашчистио ходнике“на волшебан начин од најтежих пацијента уочи посете Ане Брнабић и који је дан након те посете напустио болницу, враћена је директорска функција и моћ да смени др Лејлу Ћеранић Директор Мехо Махмутовић је крајем јуна, када је већ била катаклизма, тврдио да у Пазару нема смртних случајева, док је Мирсад Ђерлек, координатор новопазарске регионалне болнице, након свега именован за секретара у Министарству здравља

ло. Стално сам од директора тражила сестре и лекаре, а он ми је одговарао - биће, полако. Пацијенти су се онесвешћивали по тоалетима јер су губили ваздух, ми смо носили боце које су веће од мене и давали им кисеоник на лицу места. Имали смо опрему, некада добре скафандере, некад лоше. Некада смо добијали 100 десних рукавица, али нема везе – имамо их. Али смо имали и 50 лежећих пацијената и 40 који су били по ходницима на столицама или поду. Једном ми је пацијент који је био у веома тешком стању отишао кући јер више није могао да седи на столици и прима кисеоник. Молила сам га да се врати, али није хтео, једва сам га накнадно убедила да дозволи да му бар препишем терапију. Људи нису могли да издрже да чекају да неко умре да би се обезбедио кревет за њих и нису могли да гледају све те слике. Сви који смо ту радили имамо исти осећај - данас када пролазимо кроз те празне ходнике и даље чујемо гласове, тешко дисање и боце које звецкају“, каже сада већ смењена начелница Инфективног одељења.

Иту долазимо до нонсенса – човеку који је довео до такве ситуације, који је „рашчистио ходнике“на волшебан начин од најтежих пацијената уочи посете Ане Брнабић и који је дан након те посете напустио болницу, враћена је директорска функција и моћ да смени др Ћеранић. Није био ту када су стигле екипе које је послало Министарство здравља и када је стигла испомоћ из БиХ, није видео како је др Тања Петровић, анестезиолошкиња из Краљева за 48 сати направила организацију и оспособила болницу да ради, али се у затишју епидемије вратио да „почисти“неподобан кадар и чак најави тужбе. И да се не лажемо, власт му је то омогућила. Увређена власт која је помогла Пазару након звиждука које је премијерка морала да издржи (тврдила је породицама преминулих да они баш и нису преминули, већ да је то политичарење), али која није

опростила побуну овог града. То смо најбоље видели из бесног Вучићевог лица док је тврдио да је им је подигао најсавременији дијагностички центар и да лично плаћа (из свог а не нашег џепа) 10 милиона евра за здравствене раднике, а да неки причају да ће „Пазар спасити два лекара и четири техничара из Босне“. Који га, узгред, можда нису спасили али су му сигурно више помогли од Махмутовића.

„Да сам ја била на месту директора у то време, видела бих своју неодговорност и неспособност и видела бих да је све профункционисало када је он отишао. Стварно нисам очекивала да ће се вратити на то место. Тај повратак и његови ниски ударци на наше критике су нас још више разљутили. И сада имамо сасвим оправдан страх - ако би се нови талас десио за пет дана, ми нисмо спремни, иако имамо добру опрему“, каже др Ћеранић којој је у међувремену, под притиском јавности, понуђено начелничко место, али га је одбила јер се „није школовала за начелника већ да би лечила људе“и јер није спремна на такве погодбе.

Слични страх има и др Детанац: „Велики удео у катастрофи има то што нисмо имали подељену црвену и зелену зону и што су се пацијенти мешали. Када се Махмутовић вратио, први дан када сам дошао на дежурство, насред хирургије је лежала ковид пацијенткиња између свих осталих нековид. Узимам опрему да је прегледам, излазим у зелену зону у тој истој опреми и немам где да се дезинфикујем. Они ми кажу то је изолациона јединица. Каква изолациона јединица када нема ни изолован тоалет. Иста прича која нас је довела до колапса, понавља се 15. августа. И да нагласим нешто што нам је веома битно - ми се ниједног тренутка нисмо жртвовали, ми смо само радили свој посао. Проблем је што нам нису омогућили да га радимо онако како треба и показало се да је и живот здравствених радника и пацијената небитан, јер је неком била најбитнија фотеља“.

Па, и даље имају ту фотељу. И имаће је, јер трећина побуњених специјалиста нису нешто што би мотивисало Брнабићеву, Вучића и Лончара да бар одговоре на петицију. Очито им је потребан нови талас и нова сцена у којој умирући људи леже по травњацима и ходницима да би и они почели да раде свој посао.

Ово је само питање образа, коначно могу да изађем у град и кажем људима – нисмо сви исти. Када неко изгуби утакмицу селектор се смени, али код нас људски животи изгледа нису битни као утакмица, каже хирург Џемаил Детанац