ДУГА НОЋ У ВАШИНГТОНУ
Преговори о Косову
То што председник Србије није сигуран да ће агенда у америчкој престоници бити окренута искључиво економским темама указује на могућност да се на сто ставе и статусна питања. А ту је његов маневарски простор крајње сужен
Проблеме као што је Косово могу решавати само јаке институције. Ја не знам чиме ви мислите, са којим инструментима које политике ви мислите да решите проблем Косова?!“, казао је Зоран Ђинђић Војиславу Шешељу у антологијском дуелу у Рексу 1998, четрдесет дана након што је Српска радикална странка изненада ушла у Милошевићеву владу. Да не би ове речи зазвучале извучено из контекста, Ђинђић јесте говорио о „фаталистичкој политици угашеног светла“, али не о оној коју је видео у будућности, већ утемељеној у реалном времену тада, као „што је то било у Крајини и Славонији и свуда где Срба више није било“. Косово се попут олујног облака тек ваљало преко Проклетија и Шарског масива.
„Мене интересује како ћете да решавате проблеме са једном владом која је у последњих 10 година допустила да на Косову настане једна паралелна албанска држава - са њеним здравством, школством, мафијом, банкарским системом, пребогата, најбогатија овде у региону?!“казао је Ђинђић. Уз опаску да се подразумева да питање Косова треба да се решава у Србији, са инструментима српске државе, као и да је тадашња власт већ интернационализовала проблеме, упитао је Шешеља: „Али где су вам ти инструменти?!“Говорио је о држави посрнулој у корупцији и мафијашким активностима.
„Ова влада ће постојати док је Косово у Србији и ова влада Косово неће дати ни по коју цену и ова влада неће дозволити страно мешање на ком инсистирате ви и ваши савезници“, одговорио му је Шешељ, напоменувши да постоје озбиљне шансе да влада од 24. марта ‘98, издржи пун мандат. „Да ли ће ваша странка толико постојати господине Ђинђићу, то је друго питање.“
Већ наредне године на исти дан, започело је бомбардовање због Косова. У марту 2003, Ђинђић је убијен као први демократски премијер. Месец дана раније, у Хаг је добровољно отишао Шешељ, у притвору провео 10 година и вратио се практично као народни посланик који је правоснажну казну за злочин у Хртковцима одслужио кроз притворску. Министар информисања те владе, Шешељев ученик, Александар Вучић, сада председник државе коју је наставио да води са СПС-ом, поново решава питање Косова, након скоро деценију проведене на власти. Он ће у Вашингтону разговарати са косовском делегацијом, уз гласине да би могао да им се придружи и амерички председник Доналд Трамп. Разговоре је данима најављивао као судбоносне.
Званични дијалог Београда и Приштине после 18 месеци блокаде настале услед одлуке косовске владе да на робу која на Косово стиже из Србије уведе царинску дажбину од 100 одсто, званично је поново покренут 16. јула. У Бриселу су од тада одржане четири рунде – три на експертском нивоу и сусрет Вучића и Авдулаха Хотија. Нови сусрет ове двојице, према ранијим најавама, треба да уследи 4. септембра. То је скоро све што се са сигурношћу може рећи као потврђено о догађајима у Бриселу. Албанце не интересује ништа осим признања, о
томе нема говора што се Србије тиче, а посебно не са политиком „да јој се узме све а не да ништа“, док Европљани и даље понављају да су „разговори тешки и конструктивни“. Додуше, успели су да „свеобухватну нормализацију односа“сада подигну на следећи ниво, па је као циљ дијалога од летос званично уведен „коначни свеобухватни правно обавезујући споразум“.
Међутим, у европски распоред поново је изгледа бочно убачен састанак у Вашингтону, као што се то већ догодило у два наврата, почетком године у амбасади САД у Берлину, и дан уочи Видовдана у Белој кући, премда је потоњи отказан. Иза њих је стајао амбициозни изасланик председника САД Ричард Гренел. Састанак је накратко одгођен уз спекулације о могућности да се појави Трамп лично, те да ће се то десити уколико се постигне неки договор. Из Беле куће је потврђено – 4. септембар, али не и присуство Трампа. Није занемарљива ни чињеница да су САД усред неизвесне предизборне кампање.
Да је агенда „стигла“потврдио је Вучић. На столу су економске теме, о којима се већ разговарало, али и једна коју није хтео да прихвати. Која је то тема, нема одговора. Вучић „није сигуран ни да ће то на томе да се заустави“. „Шта ће све да се дешава у ноћи између 3. и 4. септембра… Ми почињемо у 10 ујутру по америчком времену са преговорима, разговорима, а онда имамо наставак. Сад чекам да видим шта ће бити у наставку тих преговора. Ја верујем да око ових економских ствари можемо да се договоримо за четири или пет сати. Чекам да видим шта ће бити у наставку, а онда дуга је ноћ“.
Пред полазак у Вашингтон, Авдулах Хоти поручио је из Приштине: „На сваком састанку који сам имао и имаћу са представницима Србије, узајамно признање је једина тема“. Није морао то ни да каже,
Сувише смо ми мали да бисмо од њих нешто тражили, могу да их молим да поведу бригу да Србија не буде унижена, да се Срби не осећају као поражени Александар Вучић
јер су српске службе забележиле да Албанци иду у Вашингтон по признавање, открио је Вучић, али и да он лично очекује изненађења. Изненађења јесте било протеклих месеци, али за јавност, када је у америчкој амбасади у Берлину, крајем јануара, обелодањено потписивање писма о намерама о успостављању авио-линије Београд - Приштина, а потом, наредног месеца и железничког саобраћаја. „Још добрих вести за Србију и Косово. Стварна дипломатија Доналда Трампа даје резултате“, похвалио се Гренел, пре него што ће неколико месеци касније ипак пропасти сусрет у Белој кући. Хашим Тачи је био на путу ка САД када се огласило Специјално тужилаштво за злочине на Косову да се он, уз Кадрија Весељија, налази на предлогу оптужнице коју су послали суду на потврђивање, те да обојица наводно опструирају рад суда.
Састанак је отказан, а уместо авиона, у ваздуху су остала питања: да ли се у рад суда умешао неко са стране - можда Немачка, или део Америке, како би спречили нови покушај да Вучић и Тачи договоре оно што се разуме као подела, а чему се управо Немачка највише противи? Или је суд о чијем се раду врло мало зна, истински независан за политичко уплитање, те је опструкција Хашима Тачија била толико јака да су били принуђени да на то јавно упозоре са још увек непотврђеном оптужницом? Да ли би компензација Тачију за поделу могла да буде амнестија?
Тако се Европа пробудила за Видовдан, откочила разговоре и експресно, под окриљем Емануела Макрона и Ангеле Меркел, са Мирославом Лајчаком и Ђозепом Борељом, преко лета покренула замрли дијалог Београда и Приштине. Иако су европски службеници наставили са праксом да јавно не коментаришу разговоре, косовска ратна коалиција, а пре свих њих Вучић, на домаћем терену граде причу о судбинским разговорима „преко баре“- остављајући утисак као да се у Бриселу не дешава пуно тога иако постоје дипломатске назнаке да се суштински преговори заправо одвијају у Европи. Уосталом, са уплитањем са стране, или без њега, летос је осујећен покушај договора у Вашингтону, а очигледно је да постоји нова европска динамика, уз временски оквир и под будним оком Немачке.
Да ће се непосредно пре пута у Вашингтон преслишати са „најмоћнијом женом света“, Вучић је најавио у недељу увече са Бледа. „Направио сам план шта бих могао да изложим најмоћнијој жени света и да се изборим за нешто бољу позицију Србије. Србији мора да се понуди нешто озбиљно – компромис, а не да Албанци добију све, а да Срби не добију ништа, и тачка.“Како ствари стоје, једино што може да уради је да прихвати или да одбије… Није рекао и шта. „Сувише смо ми мали да бисмо од њих нешто тражили, могу да их молим да поведу бригу да Србија не буде унижена, да се Срби не осећају као поражени.“
Политичке промене у Србији наступиле су, како се препричава, пошто је пређашњи председник признао Ангели Меркел да не може да угаси „паралелне институције“на северу Косова након инцидента у Јагњеници у новембру 2011, у којем су повређени немачки војници Кфора. Ђинђић је у зиму 2003, разљутио Немачку, укључујући и тадашњег шефа Унмика, Михаела Штајнера, када је покренуо дипломатску офанзиву око Косова, увидевши да се „иза паравана увелико већ прави албанска држава“, покушавши да крене у сусрет решавању питања статуса знатно пре него се једногласна европско-америчка политика припреми да отвори то питање.
Говори се да одавно више нема посебне хемије између Вучића и Меркелове. Преломна тачка, кажу, била је спознаја о томе да се Вучић и Тачи залажу за етничку поделу Србије и Албанаца, супротно оном у шта је веровала да ради од када је прихватио бриселски договор. Истина, нема више ни јединствене политике Европе и САД о Косову, као ни оних државника код којих таква спознаја у земљи растуреној негативном кампањом интернационализованог проблема каква је била Србија после деведесетих, не би могла да у памет дође чак ни као примисао о могућем.
Расцеп у политици светских сила према Косову јесте јединствен тренутак у ономе што називамо западна политика према Косову од средине деведесетих. Од тога са којим инструментима ће Србија бранити националне интересе, није тешко замислити, могла би да зависи будућност деценија које су пред њом.