АУТОШОВИНИЗАМ
Дејан Тиаго Станковић
Уместо да сам ишао на летовање, пратим вести с Јадрана. Ухапшен је извесни Хрват, има 77 година, коме је годинама хоби био да гребе аутомобиле српске регистрације. Да ли нас мрзи, или хоће да напакости хрватском туризму, то ћемо тек сазнати.
Није једини такав, сваке године се догоди понеки случај, а нико од њих вероватно није свестан да их неки Срби, на пример ја, годинама злоупотребљавају. Наиме, кад се вратим из Хрватске па оцу враћам кола, више пута ми се десило да кажем:
Не знам, тата, откуда то, ипак су то БГ табле у Хрватској, можда се нашла нека будала. Уосталом, није ни страшна огреботина. Занимљиво је да мој отац увек прогута. Ја заправо нисам сигуран ко нам сваке године на истом месту гребе кола, али сумњам на једну трновиту грану на паркингу испред куће где летујем, у једном селу на Хвару.
А једном тако у Хрватској, има неколико година, стигао сам са децом, са београдским таблицама, у Фажану, па је требало да хватамо бродић за Брионе да гледамо Шербеџијин театар, Краља Лира. На путу ка Истри у колима смо слушали радио. На сва уста су најављивали да ће доћи Ангелина и Бред да гледају Шекспира на нашем, па смо се радовали да ћемо бити заједно у казалишту. У Фажани су се, јављао је усплахирени радио, већ окупили обожаваоци, новинари и папараци. Тек, негде у Ријеци чули смо тужне вести: Не долазе. Уплашили су се претеране гужве и индискреције. Радио-програм је задобио доста тужан тон.
У Фажану смо стигли кнап, нигде радозналаца. Оставио сам ауто пред билетарницом, то је насред трга, учинило се пригодно, сеоце је то, нигде аутомобила, крај августа а као да је ван сезоне, па сам са децом утрчао да узмем карте. Резервације је на које име? Ја кажем. Jolly. JOLLY. Она каже, мртва озбиљна: Нема. Ја кажем: Пробајте онда Pitt. PITT. Она, без осмеха каже: Нема Ја кажем: Станковић? Каже: То има. Њој није било ништа смешно. Једном њеном колеги јесте, али се није баш наглас смејао. Да ми није било деце, коју сам сам васпитавао, нико ми не би јавно одао признање за одличну фору.
Напољу, поред кола чекао нас је полицајац. Рекао је, доста љубазно, како не можемо ту да паркирамо: Ово је као кад бисте у Београду оставили ауто испред Албаније, на улици. Наиме, он је служио ЈНА на Дедињу.
Из далека долазимо, каснимо, журимо у позориште, поћи ће брод за Мали Брион, деци се пишки, нема паркинга близу, само по неким буџацима, а мене страх да остављам тако ауто са БГ таблицама. Тада је уочио ону огреботину. Шта је ово? Ма није битно… некако сам зарадио на Хвару…
У том тренутку човек је попустио. Ухватио га је ваљда стид, неки би рекли, аутошовинизам, и насекирао се од срца, испричао се у не знам чије име, а мени је предложио да оставим кола и кључеве њему, па ће он то све да среди, а ми да појуримо у казалиште. Видимо се у поноћ, таман њему да се заврши смена, ако се нама представа раније заврши, сачекаћемо.
Острво је генијално, то је тврђавица која је штитила летњиковац на Великом Бриону. Представа Одисеј театра је била за памћење: почиње на трајекту, наставља се у луци, па у шуми, па у зидинама. Шекспир под дрвећем, па у неким шанцима, па по бедемима, а ми по врху куле па одозгора гледамо како се спуштају и пентрају. Једино што су распродали карата преко мере због Анђелине и Бреда, па је било превише публике и док се испремештамо са сцене на сцену, одужило се.
Упловљавамо у Фажану, већ је прошло два. Кола су насред трга. Поред њих неки људи, чаврљају с неким пијанцем, знанци су. Један од њих је онај полицајац, али сад је у цивилу, није више на дужности. Чекао је јадничак два сата. Зева, али није љут. Понудио сам му напојницу, није хтео ни да чује. Пиће је прихватио. Попили смо пиво и причали о Југославији. Деца су заспала за столом, јер је њима та тема јако, али јако досадна тема из историје, а вероватно су о њој највише слушали.
Кад се вратим из Хрватске па оцу враћам кола, више пута ми се десило да кажем: Не знам, тата, откуда то, ипак су то БГ табле у Хрватској, а сумњам на једну трновиту грану на паркингу испред куће где летујем, у једном селу на Хвару