УМЕТНОСТ СЕ ИНСПИРИШЕ САМОМ СОБОМ
СМОТРА „МЕРМЕР И ЗВУЦИ“У АРАНЂЕЛОВЦУ
Симпозијуми Бели венчац и Свет керамике окупили су уметнике који у самоћи својих радионица и атељеа стварају интригантне радове, док је публика ускраћена за музичко-сценске програме
Бројали смо несвесно те минуциозне линије и плитке конусне зарезе оштрим ножићем у меку глину и чекали да уметник погреши, да негде захвати мало више или мање, а он је, дижући повремено поглед, ноншалантно причао са нама о много чему и за то време лако и прецизно завршио један од неколико керамичких комада које је већ урадио. Марк Леутхолд, керамичар интернационалне репутације, Американац а Швеђанин пореклом, припада данас свима, а тако се и осећа, јер би могао да живи мање-више свуда, па и у Србији, ако би му се пружила прилика да ради. Никада се, каже, није осећао конфорно у Америци где се углавном не препознају нове и инспиративне идеје, па је зато његова обећана земља Кина, где се осећа изванредно. Тамо је реализовао своје изложбе, самосталне и са кинеским уметницима, а тамо и предаје студентима на универзитету у Шангају, што посебно истиче, јер га то чини срећним.
Сада се затекао у Аранђеловцу на 47. симпозијуму Свет керамике, захваљујући свом сабрату по вокацији, нашем познатом керамичару Велимиру Вукићевићу и селекторки Љубици Јоцић Кнежевић. То откриће је камен, његово ново истинско естетско уживање у материјалу у коме никада није радио и из кога може да произведе потпуно нов квалитет, сопствено решење за комбиновану скулптуру од глине и камена. Она ће, после 30 година Марковог рада и бројних изложби његових специфичних изрезбарених дискова у глини и разних инсталација од различитог материјала у светским метрополама, бити његова прва скулптура у јавном простору, саткана од два овдашња аутентична материјала, глине и камена! Зато је захвалан што му је овде пружена прилика да уради нешто ново. Ту скулпторску загонетку, одваљени, необрађени
и груби блок венчачког мермера избушиће са стотину рупа, кроз које ће пролазити светлост и кроз које ће знатижељни посетиоци након „хируршке“операције унутар самог камена и постављања керамичких комада разних величина и облика, моћи кроз отворе из свих углова да гледају његову керамику у камену. Да и нема керамике, сав тај избушени камени блок је скулптура сама за себе, али ће накнадно, када се све скоцка, бити јасније да ли ће након „гвирења“кроз све те рупе, бити заиста неко ново естетско откриће и посебан комад у парку скулптура Буковичке бање.
Уметност камена која се 55 година одвија на овој географској ширини у оквиру симпозијума Бели венчац, наставља и млади, перспективни вајар Милија Чпајак, који тек креће у уметнички „осињак“, како се и зове једна
његова скулптура. Иако се често каже да је све већ виђено, у уметности то не важи. Увек постоји празан простор без увозних лиценци, оно „ништа“у тим просторима које постаје трајан материјал за нову визију и дело које ће се памтити. Да ли ће и како млади Милија, кога је предложио селектор Ђорђе Чпајак, испунити тај простор, видеће се кроз неколико година, а сада, на овом симпозијуму, ради прстен од камена конусне основе. Његова идеја је да споји карактеристике овог поднебља - букву, као доминантно дрво на Букуљи, које ће да опаше прстеном од белог мермера, који је, опет, драгоценост овог краја.
И још један млади уметник, керамичар Јован Матић, дошао је на симпозијум да експериментише, мада је његова идеја постојећа, коју он даље развија. Закачио се још раније за животињске мотиве због бахатости и искоришћавања ресурса на овој планети и разапетих кожа у неким традиционалним или савременим амбијентима, али и за индустријализацију животиња, које се гаје и третирају као да су предмети. Користећи технику папир-глина или папир-порцелан, он свој удео у томе види у употреби рециклираног папира, који му служи за истраживање и моделовање одређених врло експлицитних форми и облика керамичке скулптуре у виду разапетих животињских кожа или глава. Својим саветима старије колеге на овом симпозијуму су му биле, каже, врло корисне у томе да напредује у техничком и ликовном погледу.
Ти основни уметнички постулати нису били потребни „нашем највећем керамичару“, Велимиру Вељи Вукићевићу, који у својим генима носи керамику као породични пртљаг већ четири деценије. Превише би било враћати се сада уназад толико година и анализирати његово пребогато и иновативно уметничко дело, које је пре тридесетак
година направило праву револуцију у области керамичке уметности. Веља, који је био професор на Факултету примењених уметности у Београду, а и сада је предавач на многим радионицама и лауреат многих домаћих и иностраних признања, скромно каже да и даље истражује форму, материју, боју, линију, површину. Сада ради композицију Небо над Аранђеловцем, сачињену од десетак форми у виду облака, којима се често бави у последње време. Не случајно, већ зато што је облак, као мека форма, јако згодан за рад. Може да се мења његов облик, правац, да се дода киша или да се осунча, а може да се направи и композиција по потреби. „Пре тога радио сам неке кубистичке форме и цео живот тражим неку форму по којој могу да цртам и сликам и тако сам дошао до неке кристалне форме која је тврда и питао сам се шта да урадим. Да умекшам форму? И тако сам дошао до облака и то ми се допало. Допала ми се илузија три димензије између сликаног дела и саме форме. Онда сам схватио да до основне форме могу да дођем и ливењем, чиме сам убрзао процес и сада тамбурам те форме. Исте, а различите“, прича за НИН Веља Вукићевић и додаје како га је корона бацила у депресију: „Два и по месеца ништа нисам радио и овај симпозијум у Аранђеловцу ми је добродошао да се извучем из те ситуације“.
Када смо разгледали његове експонате, на столу смо затекли беле и прозрачне облаке и чајник у порцелану, његовом омиљеном материјалу, а са једног облака је већ почела да „пада киша“. Тај крхки и тактилни материјал, који Вукићевић често зна да пресвуче јапанским пресликачима и фотографијама, да пером испише капи кише, или већ шта, одвукао нас је у Јапан који је за њега најизазовнија земља по својој мистичности, као и Израел. Та источњачка филозофија, којом је опчињен и први наш саговорник, Марк Леутхолд, боји и њихова дела која су произишла из количине уложеног осећања, из ширине концепције, из степена проницљивости, а успешно увезане ликовне компоненте нису никаква њихова заслуга него услов за оно што ће остати Аранђеловцу као трајна уметничка дела.
Оба симпозијума се одржавају у оквиру Смотре уметности „Мермер и звуци“, која ове године због ковида-19 није могла да организује традиционалан музичко-сценски програм.