БРЖЕ ШУМОМ, НЕГО ДРУМОМ
СЛИЧНОСТИ СРПСКИХ ПУТЕВА И ЧУВЕНЕ ГРНЧАРИЈЕ ИЗ СЕЛА ЗЛАКУСА
Умберто Еко је у једној давнашњој колумни Италију назвао „земљом аутопутева“иронично, разуме се. А и до те Италије из 1982, о којој је Еко писао, Србији ће бити потребно још времена. А возачима стрпљења
Од вести издвајамо: наставља се реконструкција пута Чачак – Ужице, пише локални медиј Озон пресс. Реконструкција магистрале Чачак – Златибор трајаће до краја септембра, пише такође Озон пресс. Све је наоко у реду. Зашто људи о томе не би писали двапут, када је реч о инфраструктури огромног локалног, а и ширег значаја? Невоља је само у томе што је први наслов из маја 2019, а други из јула 2020.
У јулски текст уметнут је и апел Путева Србије да возачи „покажу разумевање и стрпљење“јер се „радови изводе под саобраћајем, и то на деоницама које воде до туристичких центара“, па су „гужве очекиване“. Људи које је репортажна дружина НИН-а прошле среде сусретала на путу генерално нису били противници стоичке филозофије. Но у неким моментима колоне јесу забрињавајуће личиле на сцену из које би могао да никне неки нови Вилијем „Ди-фенс“Форстер, антихерој филма Пад – у сјајној изведби Мајкла Дагласа – чији је накупљени гнев експлодирао када се заглавио у саобраћају летњег Лос Анђелеса.
Село Тучково у општини Пожега још није Лос Анђелес, али у прву гужву упадамо крај њега. Није ништа страшнија од овеће сватовске колоне; наша је дуга стотинак метара, она у супротном смеру нешто више. Застој на августовском сунцу има, додуше, посебну чар када је непосредно испред вас цистерна која превози дизел, и када гледате у све оне црвене, наранџасте и беле ознаке опасности на њој. Та се гужва брзо рашчишћава, а она код села Злакуса, испред Севојна, довољна је да се протегнемо ван аутомобила. Злакуса је чувена по лепој грнчарији – ова реклама је бесплатна, заслужили су је ти вредни људи – а грнчарију треба пазити јер се лако разлупа. Канда су такви и српски путеви. Радника који црвеним и зеленим заставама регулише саобраћај, пропуштајући ко
лоне наизменично, ипак више брине могућност да се разлупа неко тело.
„Буде удеса више него иначе, јуре људи…“
Додаје да су у журби и његове колеге, јер радове морају да заврше до 1. септембра. На питање како та деоница изгледа петком или недељом, када је наравно највише рабљена, одговара изражајним „ауууу“. У наставку пута, док не прођемо Ужице, ништа не завређује ту отегнуту опаску. Да нам се Ужичани не увреде, то не значи да је Ужице незанимљиво, напротив; поглед са пута на тај ушушкани град спектакл је као и увек, али репортажа овај пут почиње иза њега.
„… Изводе се радови на деоници у месту Бела земља… Саобраћај се одвија
наизменичним пропуштањем возила и регулисан је семафорима… Уговор је потписан 21. децембра 2018…“, писао је у већ помињаном јулском тексту Озон пресс.
Не може се рећи да је Бела земља „необрађена“. Црни се свеж слој коловоза, брује машине чију сврху ми смртници некако увек промашимо, али колоне које се формирају таквог су калибра да у њима Елиотова поема Пуста земља, са своја 434 стиха, не би била чудан избор за читање. Змији која је вијугала ка Златибору репортажна екипа НИН-а пропустила је да измери време, па је одлучила да се врати истим путем (због чега се потписник још једном извињава колегама).
У 13:47 улазимо у колону у смеру ка Београду. У 13:59 комби испред нас одустаје, и протестно се враћа ка Златибору јер се нисмо помакли ни метар. То је лош пословни потез, јер комби превози санитарије, и извесно је да се у овој гужви одређени санитарни производи могу и продати. Има у једној давнашњој колумни Умберта Ека сјајан опис мука које је писац и филозоф имао када је покушао да у Италији, „земљи ауто-путева“, извади нову возачку дозволу. Еко је шаљиво записао да је до шалтера најзад стигао „претекавши неке који су подлегли и пали у кому…“, и таман када је наша дружина помислила да ћемо се попут генија из Алесандрије кретати углавном захваљујући туђим одустајањима, наша змија се одмотава. Не стижемо ни да ликујемо над комбијем који се преварио, јер у 14:05, после отприлике километра лагане, ала-је-леп-пејзаж вожње, поново стајемо. Покрет се наставља у 14:31. Праве су прилике за чувену реплику „не може брже, јуримо 30“. Код ужичке тврђаве стајемо опет, овај пут
Нема ничег необичног у гужвама док се ради, а велики инфраструктурни послови могу да се отегну и у срећнијим земљама од Србије. Ипак, то што локални медиј пише о дугој реконструкцији и у мају 2019. и у јулу 2020, значи да нисмо баш обарали светске рекорде
накратко, и у град улазимо у 14:45. Деоницу коју бисмо под нормалним околностима прешли за пет минута, прелазили смо један сат.
Пут од Београда до Златибора свакако изгледа боље но раније. Нема, наравно, ничег необичног ни у гужвама док се ради, а велики инфраструктурни послови, руку на срце, могу да се отегну и у срећнијим земљама но што је Србија. Ипак, то што локални медиј пише текстове о дугој реконструкцији и у мају 2019. и у јулу 2020, значи да нисмо баш обарали светске рекорде, а проблема има и другде, и не настају нужно због актуелних радова. Ево приче са ауто-пута „Милош Велики“.
„У 21 сат кренуо сам из Ваљева за Београд, и стигао у поноћ. Обично је потребно сат и петнаест минута. Упао сам у гужву десетак километара пре последње наплатне рампе. Добар сат ми је био потребан до путарине, и то се не дешава први пут. Када се појавило неколико трака, `паметнији` су се сетили да обиђу све и да се угурају, пошто ми `глупи` то не знамо. Један мајмун је хтео да уђе, ја му не дадох, и добро ме очеша. Један од највећих хаоса које сам видео. Генерално је тако када је недеља увече, и сви се враћају за Београд, а поставили су премало кућица за наплату путарине“, тако је један Ваљевац укратко известио о авантури коју је имао претпрошлог викенда.
„Мајмун“је био сувише брз да би се са њим могло преговарати о надокнади штете, која износи триста евра. Вилијама Форстера, познатог као „Ди-фенс“, већ смо поменули. А можемо додати и причу са Бегаљице, где се такође ради, и где репортажна екипа НИН-а није упала у гужву, али други јесу.
„У понедељак пре подне враћао сам се из Доњег Милановца за Београд. Мислио сам да неће бити застоја, јер је викенд прошао, али преварио сам се. Због сужења пута у једну траку настала
је километарска колона аутомобила и шлепера. Камиони су успорили успон, који иначе траје минут, а сада ми је било потребно двадесет минута да савладам брдо. Притом је напољу – субјективно – било 35 степени. На сву срећу ниједан аутомобил није стао на самом успону, али након њега сам у помоћној траци видео два аутомобила отворених хауби. Размишљам да ли је и та деоница морала да се ради баш сада, дан пред почетак школске године“, описао је своју догодовштину колега новинар Миљан Пауновић.
Умберто Еко је у поменутом есеју Италију назвао „земљом ауто-путева“иронично, разуме се. А и до те Италије из 1982, о којој је Еко писао, Србији ће бити потребно још времена.
Због сужења ауто-пута код Бегаљичког брда из правца Ниша ка Београду у једну траку и радним даном се формирају километарске колоне. Иако за оне којима се жури никад није време за поправке, многи се питају да ли је могуће наћи боље термине за такве радове