ЗАКОН СИРОМАШНИХ

State of Art

Циљно изабрана манифестација, фестивал ромског филма, покренута 2017, представља ангажовање ромских филмских стваралаца да испишу своју поетику и отворе стваралачке потенцијале

Већ другу годину сам владар у држави која не постоји на мапи континента. Територија нешто већа од фудбалског стадиона, окружена реком Kривајом, у близини Пролећне а укрштена са Летњом улицом, налази се у Малом Иђошу, месташцу на северу Војводине. На место председника State of Art (Држава уметности), како се званично зове моја држава, поставио ме је њен идејни творац и градитељ, мултимедијални уметник Зоран Таировић. Познанство са сликарем, музичарем, писцем и филмским ствараоцем започето је пре десетак година, у АФЦ Дома културе Студентски град. Радили смо у истој монтажи и имао сам увид шта та, за мене загонетна и особена персона, ради.

Ступио сам на територију државе уметности у Малом Иђошу и рефлексом филмаџије одмах почео да истражујем места погодна за снимање. Иза дугачког зида и капије, отворио се брижљиво сређен простор, испуњен скулптурама од рециклажног материјала, са бунаром, вењаком и бродом Аргонаута спремним за пловидбу. У дну пространог дворишта, на самој обали Kриваје, закриљени разгранатим орахом, постављен сто, кревет, крушна пећ, креденци и обавезни чергарски реквизит, котлић окачен о троножац. Тај кутак одмах привуче и зароби посетиоце. Сваки простор у кући је уређен и опремљен према ликовним мотивима и стиловима: енглеска соба, Шерлок Холмс соба, соба Надежде Петровић, Kлимтова соба, соба за „Водимо љубав, а не рат“. На зидовима тешки рамови са портретима ромских лепотица и стараца. Свуда су скулптуре, мобилијари од пролоксираног алуминијума, сваки унесени предмет губи основно значење и постаје симбол, уметничка

порука. Kућа је припадала др Шандору Бапчањију, по коме се и улица зове. Таировић ју је купио 2012. и спојио са суседним имањем. Срушио је неке дотрајале објекте и реновирао главну зграду, а једноспратницу опремио апартманима, кухињом и трпезаријом, погодном за пријем двадесетак уметника и гостију.

Од три бетонска стуба срушеног објекта, уз помоћ арматуре и алуминијумског лима, „посадио“је три палме! Сваки човек носи у себи уметнички потенцијал, каже Таировић, и ово је простор у коме се тај исти потенцијал развија попут црвене руже. Kућа је саткана од еклектизма са дубоком рефлексијом сецесије. Сваки кутак у кући је топоним мисаоног, сањалачког, емоционалног контакта са уметницима и њиховим идејама, уобличен у европски систем културних вредности. Зоран Таировић, одбранио докторску тезу (ментор проф. др Драган Kоковић), Ликовна симболика Рома, у све радове у тој фази стваралачког циклуса уноси ликове из тарока, игре са картама карактеристичне за ромске врачаре.

Роми су оснивачи ренесансе, каже др Таировић, прва ренесансна школа и њен оснивач јесте Антонио Солари ил Зингаро из Напуља, сликар који је дао меру хомоцентричном пољу Европе. Оно што Роме дефинише у културном смислу је фузија њиховог браманског порекла са јеврејско-арапским духовним простором, који је растурен појавом протестантизма и калвинизма. Данас Шпанија има 40 милиона људи, а у XIV веку је само Андалузија имала 36 милиона! И замислите, у таквом интеркултуралном окружењу постојале су школе које су фузионисале браманску, хришћанску, јеврејску, муслиманску мисао под

идејом непатвореног става да је бог један. Те школе су похађале и жене. За боље дешифровање ове парадигме треба консултовати Рејмонда Лила и његову Машину за филозофирање.

У својој богатој уметничкој пракси знао је Таировић да мења навике и редизајнира типичне ромске заједнице. У Мађарској је, уз помоћ европских фондова, преобразио читаво једно ромско село, тако што је становницима поделио четке и боје и пустио да на свој начин улепшају своје домове.

Kаже, Роми су данас највећа национална мањина у Европи, стишани, тихи, невидљиви, са културом која је у европској баштини XIV века експлодирала, а у европској културној немуштости сада тек видљива, умирућа, стоји, мирује, чека. Драматург и вођа АФЦ, Иван Велисављевић каже: „State of Art је истовремено и утопијска замисао Зорана Таировића о држави без државне силе, утемељеној управо на ономе што Зоран сматра ромским - стваралачком духу, духу креације и слободе, али и уметничко дело, дизајнирана кућа са двориштем, специфичан филмски и фестивалски сет. Kад се одлучио да прави државу, Таировић се потрудио да централизује и своју уметност и да прошири поље деловања.“

„Моја мисија је моја визија“, каже Зоран. „Принцип померене пажње јесте „морфогенетско поље“, које је condicio sine qua non, услов свих услова за несметано креирање. Не знам ко кога креира, али дефинитивно уметност постоји. Моја комуникација је најплодоноснија са мојим другарима, комшијама, који знају да варе метал, да кувају паприкаш, са комшијама којима се уредно јављам. То је моја истинска срећа, све остало је простор у којем функционишем, али не баш радознало.“Циљно изабрана манифестација FROM, фестивал ромског филма, покренута 2017, представља ангажовање ромских филмских стваралаца да испишу своју поетику и отворе стваралачке потенцијале. Kао непосредни сарадник на стварању FROM-а Велисављевић каже да је то, с обзиром на утицај који су ромски уметници и Роми као протагонисти или јунаци имали на српски филм, драгоцен фестивал који приказује филмове ромских аутора, филмове о Ромима и са Ромима. То су најчешће филмови који Ромима дају глас и не третирају их као егзотичну етничку заједницу, куриозитет или предмет сажаљења. Али не само то FROM проширује своје поље деловања и филмовима који имају проблемска средишта, нажалост, блиска Ромима, попут бескућништва, сиромаштва, миграција, азила, избеглиштва, расизма, али и онај срећнији и заправо кључни елемент - стваралачки дух Рома.

„Тренутно безуспешно пишем о мојој методологији рада, јер приметио сам сличности са неким ауторима које ценим, филмским ствараоцима (Пазолини, Тарковски), који недвосмислено говоре о простору који памти, те чини ми се да је моја мисија – визија филма који је требало само покупити из простора „морфогенетског поља“, дакле, моје је само да не размишљам „ствари теку, ја се држим изван њих“, закључује Таировић.

Јунаци филма Зорана Таировића су личности са скоро библијском снагом. Мајка четрнаесторо деце и њена два брата, играју свој живот пред камерама „до даске“. Обраћају се гледаоцу са висине свог статуса и доказују да врлина није привилегија морално прочишћених и налицканих индивидуа, да су изговорене речи аутентичне и да погађају директно: гладни смо, помозите нам. Lex holmes (Закон сиромашних), како се зове Таировићев филм, биће нови међаш за схватање положаја, битисања и опстанка ромске популације.

Зоран Таировић је наш велики савременик, закључује Велисављевић, ког тек треба да постанемо свесни уметнички снажна личност чије слике и скулптуре сигурно имају место у историји уметности Војводине, а чији су филмови тренутно ауторски и стилски можда најоригиналнија дела наше документарне и експерименталне сцене.

Вече се спушта на Државу уметности. Сијалице се пале над ромским насељем Шангај. Уџерице и пратеће локале некадашње улице уметник је реконструисао на унутрашњем зиду свог имања. Права улица и насеље Шангај у предграђу Новог Сада, погодило је преко три стотине ракета, током НАТО бомбардовања 1999. Уништене снове свог детињства Таировић је преселио у State of Art. Заједно са ракетом, уметниковом визијом небеских убица.

Роми су данас највећа национална мањина у Европи, стишани, тихи, невидљиви, са културом која је у европској баштини XIV века експлодирала, а у европској културној немуштости сада тек видљива, умирућа, стоји, мирује, чека