Ћорсокак српске културне политике

Функција јавних полемика није само у новим сазнањима о актуелним проблемима, већ и у подизању нивоа критичког мишљења у јавности и превентивном деловању - спречавању понављања учињених грешака. Из бројних одговора Министарства културе није се утврдила оправданост договора о размени седам слика Николаја Рериха из Народног музеја у Београду за 166. лист Мирослављевог јеванђеља. Нетачне су поставке на којима је исти био заснован, што је водило ка постављању лажне дилеме - Рерих или Мирослављево јеванђељe.

Нелогично повезивање, иначе спорних чињеница, потврђује се и када Министарство покушава да говори о доброчинству, повеже и „изједначи“деловање одређене државе и неког појединца, уместо да делује на принципима професионалности, одговорности и праксе реституције културних добара. Професионалност подразумева да се међудржавним уговорима и осетљивим питањима реституције културних добара приступа пажљиво и на основу проверених чињеница. Ни проучавање српског културног наслеђа не сме да се третира као аматерска делатност, већ као професионални рад, који се као и сваки други наплаћује. Нажалост, сведоци смо да је у Србији рад на проучавању културног наслеђа, као и свака друга активност на пољу културе, потпуно потцењен, лоше организован и финансиран са минимумом буџетских средстава.

Непроверене чињенице унете су у Закон о размени. У међувремену дошло је до релативизовања и оспоравања улоге Порфирија Успенског и навода о историјату Рерихових слика, па ће се размена обавити на основу законског акта чије је званично објашњење апсолутно спорно. Уместо одговoра, у полемици је покушано да се сензационалистички скрене са теме и утврди „нелогично“деловање критичара, па се скреће пажња на „високе“плате професора, хонораре, недостатак доброчинства, неделовање на пословима реституције... Овај популистички трик само је показао да Министарство није имало одговоре на јасно постављена питања и да је на основу спорних уверења и без одговарајућих стручних консултација донело одлуку о размени. Као у свакој радњи и овде су нетачне премисе водиле до погрешних решења. Српска културна политика је упала у слепу улицу, у којој је двоструко изгубила - релативизовано је оштећивање Мирослављевог јеванђеља и одношење 166. листа, а Руској Федерацији су поклоњена дела Николаја Рериха која чине део сопственог културног наслеђа. Како се велики део српског наслеђа налази у различитим страним институцијама, овакав вид договора не сме да постане модел будућих размена, већ треба да остане упамћен као преседан и ћорсокак културне политике.

НЕНАД МАКУЉЕВИЋ професор Филозофског факултета у Београду