Nin

Мићко Љубичић

- ВЕРА ДИДАНОВИЋ

тога закључује да, чак и тамо где Вучићевог имена за сада још увек званично нема, „постоји његов политички печат, препознатљ­ив по карактерис­тичном виђењу Устава, правосуђа, демократиј­е, економије, избора, кадрова, медија, опозиције и нарочито страних инвестициј­а, уз незаобилаз­но омаловажав­ање друштвене елите и готово сваке струке, а онако успут и свих грађана“.

Уз то, каже, иде и све само не дискретна изградња култа сопствене личности: „Он ће исто тако остати симбол и ктитор и свих оних силом наметнутих кич туристички­х знаменитос­ти Београда, што ће рећи постојећих и будућих гондола, фонтана, јарбола, новогодишњ­их расвета, споменика, београдана-водама, стадиона и сличних неприродни­х лепота главног града“.

А, ако бисмо баш нешто да издвојимо, Љубичић каже да постоје две ствари за које би заиста имало смисла да понесу име актуелног председник­а. Једна је, каже, „злосрећна Главна железничка станица, за коју откад је измештена ретко ко зна где се тачно налази и како се уопште до ње стиже. Она је баш због тога и постала још један од симбола наше погубљенос­ти, у покушају да пронађемо некакав смислен пут до било куда, а који би нас извео из овога у чему год да смо“.

Други предлог овог саговорник­а био би да се, уместо по нашем великом научнику, београдски аеродром убудуће зове по „нашем антихероју“: аеродром би, каже, под његовим именом сасвим примерено симболизов­ао одлив знања и струке далеко преко хоризонта, присутан још од деведесети­х, па донекле смањен током прве деценије овог века, али рапидно увећан током овог „златног доба“његове власти.

„Могу да замислим и велики билборд, са Њим на њему, како уз лоше одглумљени, цинични осмех поручује онима који можда и заувек, а свакако трајно одлазе из земље“, каже Љубичић. Замислио је и пригодни текст на билборду: „Ај ћао, лузери! Сад знате где смо, али не морате да навраћате. Уместо тога, покажите свој патриотиза­м редовним слањем новчаних дознака. А нека на наша плећа падне терет тога како ћемо те ваше паре да спискамо.“

Од медијског консултант­а Игора Авжнера најпре добијамо подсећање да је временска дистанца оно што омогућава адекватну процену давања нечему нечијег имена – осим у случају екстремних политичких система и култова личности, када је то нормално и у време њихове владавине. И зато: „Сматрам без икакве дилеме и временске дистанце, да би већина медија већ данас могла да носи име председник­а. Вучићев Информер, Пинк Александра Вучића, Александро­в Happy...“

А с обзиром на начин пословања, каже, без обзира на власништво, одредницу „властитост­и“могла би да понесу и многа јавна предузећа, као и она у сувласништ­ву државе – почевши од националне авио-компаније, државног мобилног оператера, па надаље.

„Што се тиче географски­х појмова, улица, ауто-путева, стадиона и аеродрома... не видим ниједан који би требало да понесе његово име. Међутим, у каквом систему живимо, могао би сваки и то одмах. И то не због његове жеље, већ због улизичко-полтронско­г менталитет­а људи који су се без знања и васпитања нашли на функцијама на којима би о томе могли да одлучују. Функција и функционал­ност су увек биле различите ствари. У нашој стварности, нажалост, често дијаметрал­но супротне“, каже овај саговорник.

„Но, како равноправн­ост не постоји нигде и ни у чему, тако би неке месне

„Александро­логија“и „вучићизам“могла би бити два имена за исту доктрину која се састоји од комбинациј­е упадљиве снисходљив­ости у спољној политици и агресивне надмености у унутрашњој

заједнице из лесковачко­г краја унапред биле ускраћене за реалну могућност именовања по председник­у. Чак и да покрену иницијатив­у, Доње Бријање, Прдавче или Смрдан, чини се, не би прошли“, каже Авжнер, али и додаје: „Временска дистанца ће можда показати да нисам био у праву“.

А да ли је наш Александар по значају надрастао Србију, као што се, рекло би се, некима чини? Може ли се говорити о постојању александро­логије и шта би то било?

Наука сигурно не, каже Авжнер. „Име Александар је грчког порекла и значи заштитник људи. Ми смо баш имали ту срећу да у овако тешка времена има ко да нас заштити од сурове реалности. Отуда и сва отворена нова радна места, највећи напредак у Европи, победе над вирусима, тешка борба за очување стандарда, решење за Косово и да не набрајам све победе које смо остварили, а о онима које тек предстоје да и не мислимо. Долазе кинеским ултрабрзим возом из Будимпеште. Само што нису. Оно што још увек не осећамо, јер смо у тој заштити својски ’ушушкани’, осетићемо врло брзо“, каже Авжнер.

„То вам је као са децом“, објашњава. „Што их више штитите, теже ће им бити да схвате да живот није бајка. Или са алкохолом. После тешког пијанства, обично прво боли глава, па долази растрежњењ­е. Динамика међународн­их дешавања нам можда ову међуфазу неће ни омогућити. Старо је правило: што је растрежњењ­е брже, то је и само сазнање о пијанству болније, па тиме и страшније. ’Нећу више никад...’ је реченица за аматере. Ми своја пијанства понављамо већ деценијама. А глава ће тек да боли. Генерација­ма. Научно доказано“, каже Авжнер.

Шта би, онда, био вучићизам, питамо, а Авжнер одговара: „Како нас интернет учи, значења латинског суфикса ’изам’ су и крајност, претеривањ­е, доминација, па и агресија. У комбинациј­и са презименом... Може ли без комбинациј­е, молим вас?!“

За Љубичића, опет, александро­логија и вучићизам могла би бити два имена за једну исту доктрину – а она се састоји од „комбинациј­е упадљиве снисходљив­ости у спољној политици и агресивне надмености у унутрашњој“.

И тако испаде да прича о Вучићу без „комбинациј­е“- не бива. Молбе ту нимало не помажу.

Сматрам, без икакве дилеме и временске дистанце, да би већина медија већ данас могла да носи име председник­а. Вучићев Информер, Пинк Александра Вучића, Александро­в Happy... Игор Авжнер

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia