Мићко Љубичић

тога закључује да, чак и тамо где Вучићевог имена за сада још увек званично нема, „постоји његов политички печат, препознатљив по карактеристичном виђењу Устава, правосуђа, демократије, економије, избора, кадрова, медија, опозиције и нарочито страних инвестиција, уз незаобилазно омаловажавање друштвене елите и готово сваке струке, а онако успут и свих грађана“.

Уз то, каже, иде и све само не дискретна изградња култа сопствене личности: „Он ће исто тако остати симбол и ктитор и свих оних силом наметнутих кич туристичких знаменитости Београда, што ће рећи постојећих и будућих гондола, фонтана, јарбола, новогодишњих расвета, споменика, београдана-водама, стадиона и сличних неприродних лепота главног града“.

А, ако бисмо баш нешто да издвојимо, Љубичић каже да постоје две ствари за које би заиста имало смисла да понесу име актуелног председника. Једна је, каже, „злосрећна Главна железничка станица, за коју откад је измештена ретко ко зна где се тачно налази и како се уопште до ње стиже. Она је баш због тога и постала још један од симбола наше погубљености, у покушају да пронађемо некакав смислен пут до било куда, а који би нас извео из овога у чему год да смо“.

Други предлог овог саговорника био би да се, уместо по нашем великом научнику, београдски аеродром убудуће зове по „нашем антихероју“: аеродром би, каже, под његовим именом сасвим примерено симболизовао одлив знања и струке далеко преко хоризонта, присутан још од деведесетих, па донекле смањен током прве деценије овог века, али рапидно увећан током овог „златног доба“његове власти.

„Могу да замислим и велики билборд, са Њим на њему, како уз лоше одглумљени, цинични осмех поручује онима који можда и заувек, а свакако трајно одлазе из земље“, каже Љубичић. Замислио је и пригодни текст на билборду: „Ај ћао, лузери! Сад знате где смо, али не морате да навраћате. Уместо тога, покажите свој патриотизам редовним слањем новчаних дознака. А нека на наша плећа падне терет тога како ћемо те ваше паре да спискамо.“

Од медијског консултанта Игора Авжнера најпре добијамо подсећање да је временска дистанца оно што омогућава адекватну процену давања нечему нечијег имена – осим у случају екстремних политичких система и култова личности, када је то нормално и у време њихове владавине. И зато: „Сматрам без икакве дилеме и временске дистанце, да би већина медија већ данас могла да носи име председника. Вучићев Информер, Пинк Александра Вучића, Александров Happy...“

А с обзиром на начин пословања, каже, без обзира на власништво, одредницу „властитости“могла би да понесу и многа јавна предузећа, као и она у сувласништву државе – почевши од националне авио-компаније, државног мобилног оператера, па надаље.

„Што се тиче географских појмова, улица, ауто-путева, стадиона и аеродрома... не видим ниједан који би требало да понесе његово име. Међутим, у каквом систему живимо, могао би сваки и то одмах. И то не због његове жеље, већ због улизичко-полтронског менталитета људи који су се без знања и васпитања нашли на функцијама на којима би о томе могли да одлучују. Функција и функционалност су увек биле различите ствари. У нашој стварности, нажалост, често дијаметрално супротне“, каже овај саговорник.

„Но, како равноправност не постоји нигде и ни у чему, тако би неке месне

„Александрологија“и „вучићизам“могла би бити два имена за исту доктрину која се састоји од комбинације упадљиве снисходљивости у спољној политици и агресивне надмености у унутрашњој

заједнице из лесковачког краја унапред биле ускраћене за реалну могућност именовања по председнику. Чак и да покрену иницијативу, Доње Бријање, Прдавче или Смрдан, чини се, не би прошли“, каже Авжнер, али и додаје: „Временска дистанца ће можда показати да нисам био у праву“.

А да ли је наш Александар по значају надрастао Србију, као што се, рекло би се, некима чини? Може ли се говорити о постојању александрологије и шта би то било?

Наука сигурно не, каже Авжнер. „Име Александар је грчког порекла и значи заштитник људи. Ми смо баш имали ту срећу да у овако тешка времена има ко да нас заштити од сурове реалности. Отуда и сва отворена нова радна места, највећи напредак у Европи, победе над вирусима, тешка борба за очување стандарда, решење за Косово и да не набрајам све победе које смо остварили, а о онима које тек предстоје да и не мислимо. Долазе кинеским ултрабрзим возом из Будимпеште. Само што нису. Оно што још увек не осећамо, јер смо у тој заштити својски ’ушушкани’, осетићемо врло брзо“, каже Авжнер.

„То вам је као са децом“, објашњава. „Што их више штитите, теже ће им бити да схвате да живот није бајка. Или са алкохолом. После тешког пијанства, обично прво боли глава, па долази растрежњење. Динамика међународних дешавања нам можда ову међуфазу неће ни омогућити. Старо је правило: што је растрежњење брже, то је и само сазнање о пијанству болније, па тиме и страшније. ’Нећу више никад...’ је реченица за аматере. Ми своја пијанства понављамо већ деценијама. А глава ће тек да боли. Генерацијама. Научно доказано“, каже Авжнер.

Шта би, онда, био вучићизам, питамо, а Авжнер одговара: „Како нас интернет учи, значења латинског суфикса ’изам’ су и крајност, претеривање, доминација, па и агресија. У комбинацији са презименом... Може ли без комбинације, молим вас?!“

За Љубичића, опет, александрологија и вучићизам могла би бити два имена за једну исту доктрину – а она се састоји од „комбинације упадљиве снисходљивости у спољној политици и агресивне надмености у унутрашњој“.

И тако испаде да прича о Вучићу без „комбинације“- не бива. Молбе ту нимало не помажу.

Сматрам, без икакве дилеме и временске дистанце, да би већина медија већ данас могла да носи име председника. Вучићев Информер, Пинк Александра Вучића, Александров Happy... Игор Авжнер