Права свињарија
са 1.785 евра. Имали смо 22 пута веће приходе по домаћинству од кинеских, у еврима, доларима или маркама, свеједно. Кинези нису имали ни четврт евра (22 цента) дневно по становнику, и готово сви су били испод границе сиромаштва, док је у Србији удео сиромашних био релативно мали. Што би отпевао Џони Штулић: „Чини ми се, рођаче, да је стандард покварио људе, једу г…на и сањаре“.
У 2019. просечна кинеска породица имала је расположивих 4.500 евра, од чега је трошила 3.000, а остатак штедела, док српска има 2.500 евра. У Кини су, дакле, примања за 42 године повећана 56 пута, а у Србији за само 42 одсто.
Када се подаци из 1978. увећају за раст цена у Немачкој, а оне су за ове 42 године повећане само 2,3 пута, тадашња потрошња у Кини вредела је садашњих 187 евра, а у Србији 4.124 евра. То значи да су се примања становништва у Кини у еврима реално повећала 24 пута, а у Србији се смањила за 38,4 одсто.
Кина ће и у наредним годинама наставити са економским реформама које додатно ослобађају приватну иницијативу милиона Кинеза. Србија ће и у наредним годинама да у аранжманима са Међународним монетарним фондом прерасподељује остатке државне имовине, створене највећим делом до 1978. Шта нам је чинити? За почетак, у економској области не чинити ништа. Сигуран сам да би у Србији економски раст експлодирао по стопама већим од 10 одсто када би се манули „реформи“и пустили креатив
Несхватљиво је како Србија пропушта сваку прилику која јој се укаже. Кина је, на пример, од почетка овог миленијума 20 пута повећала увоз свињетине, са само 100.000 тона у 2001. на два милиона тона у 2019. При томе је само у прошлој години увезла 67 одсто више свињског меса него 2018. При томе је за нешто више од годину и по дана, од новембра 2018. до јуна ове године, цена коју Кина плаћа за увезену свињетину порасла са 1,48 на 2,47 евра по килограму. Такав развој догађаја на тржишту највише су искористили Шпанија, САД, Немачка, Бразил, Канада, Данска, Холандија, Чиле… Србија, нажалост, није.
Иако је код нас лане број свиња повећан за 4,3 одсто, он је још увек за 47,1 одсто мањи него 1984, када је забележен рекордан број од 5,5 милиона свиња. Уз то, земља која је још у 19. веку била позната по производњи и извозу свиња, већ годинама више свињећег меса увезе него што извезе. Да зло буде веће, у прва четири месеца 2020. извоз је практично заустављен – смањен је за 97,6 одсто, са 4,7 милиона на само 100.000 евра. Истовремено, увоз је повећан са 20,6 на 22,4 милиона евра. Само за набавку свињетине из Немачке потрошили смо дупло више девиза него у истом периоду лане – 9,6 милиона уместо 4,7 милиона евра.
Откако је Србија самостална, дефицит у трговини свињетином попео се на 215 милиона евра, само у последње три године био је 131,4 милиона евра, а из најновијих података се може наслутити да ће ове године бити оборен нови неславни рекорд.
не и предузимљиве људе да раде и да стварају. Када би се тако нешто догодило, држава би могла растуће приходе да усмерава на заштиту најсиромашнијих, на подстицање наталитета, на помоћ пољопривредницима и у друге намене у корист већине становника.
Да ствари нама не иду у прилог сведоче и неки други подаци. Статистички завод Кине објавио је саопштење о просечној бруто заради у 2019, а с обзиром
на то да је код њих мала разлика између бруто и нето зараде, те податке сам упоредио са кретањем зарада у Србији од 2008. Елем, прошле године просечна годишња зарада у Кини достигла је износ од 90.501 јуан, што је за 8.088 јуана више него у 2018. Номинално су повећане за 9,8 одсто, а реално за 6,8 процената.
Пре почетка претходне светске финансијске кризе, 2008. просечне плате у Кини биле су ниже него у Србији. Од тада до лане просечне зараде у Кини, ако се прерачунају у доларе, повећане су 3,1 пут, док су у еврима 4,1 пут веће него што су биле 2008. У Србији је, пак, у истом периоду просечна нето зарада повећана за само 16,6 одсто.
Мало ко овде зна да је прошле године просечна плата у Кини била 974,4 евра, док смо ми 2019. завршили са просечном нето платом од 466 евра (54.919 динара). При томе су просечна примања запослених у чак девет делатности већа од 1.000 евра, док су у 10 делатности још испод тог нивоа. Запослени у пољопривреди, услугама смештаја и исхране неће ту границу достићи за још пет до седам година, изузев уколико у међувремену јуан значајно не ојача према евру.