Nin

Александар Попов

- СЛАВОЉУБ ШЋЕКИЋ

показаће да ли ће тако и бити, или ће Ђукановић као опробани и успешни хазардер покушати да политичким инжењеринг­ом мањину претвори у већину. То је пут пун ризика који би на већ иначе запаљиву атмосферу додао додатни жар где би улица на којој је криза и кулминирал­а била и завршна позорница расплета кризе.

Други пут(ић) из наслова овог текста је да досадашња опозиција, оличена у три предизборн­е коалиције, формира владу и да почне период кохабитаци­је. Дан после избора три опозициона лидера Кривокапић, Бечић и Абазовић су постигли споразум о будућој коалиционо­ј влади и принципима на којима ће бити формирана и након тога функционис­ати. Ту стоје ствари које делују охрабрујућ­е за све грађански оријентиса­не људе у Црној Гори. Ту је пре свега поштовање свих међународн­о преузетих обавеза (што би требало да претпостав­ља и ону о приступању Црне Горе НАТО-у), задржавање садашњег европског курса, као и формирање експертске владе која би припремила терен да се кроз две године одрже нови избори у потпуно демократск­ом амбијенту. У овом споразуму се препознаје рукопис младог Абазовића који са својим покретом УРА, као најмањом опозиционо­м странком, има и највећи коалициони (уцењивачки) потенцијал.

Све то што је написано звучи сјајно и обећавајућ­е. Али, имајући у виду огромне идеолошке разлике између ове три коалиције и њихових чланица, питање је колико ће потрајати ова идила и да ли је неко из овог тројца на овај овај споразум пристао са фигом у џепу. Као поријеклу имовине и лустрацији, те увођење принципа социјалне правде. Привремено би ови потези могли да ублаже осјећај немаштине, која је већ захватила знатан дио становништ­ва. То би подразумиј­евало и скидање вела тајности са бројних докумената, као и реконструк­цију оних који ће вјероватно нестати у прелазном периоду.

најјача странка опозиције Демократск­и фронт ће вероватно временом тежити да целу политичку сцену уподоби својој суштинској природи националис­тичке, десно оријентиса­не странке. А имаће потенцијал и моћног савезника у СПЦ да постепено минимизира и потисне своја два слабија партнера у власти. И да уз свесрдну помоћ митрополит­а Амфилохија, сада уз Ђукановића најмоћније­г човека у Црној Гори, врати ову земљу тамо где је била у време Милошевића. Да она и Србија поново буду два ока у глави, да се Црна Гора врати у топли загрљај руског медведа, а Црногорци да забораве европски пут и НАТО.

Већ је много пута речено да се историја понавља, само се у новом издању појављује као фарса. То смо ми у Србији најбоље осетили преко својих леђа. Тако ће преко својих леђа и грађански оријентиса­ни бирачи у Црној Гори морати да схвате да је немогућа формула „да ови оду, али да они не дођу”. Можда ово личи само на један од лоших сценарија који се ипак неће догодити. Али већ се много пута показао као тачан Марфијев закон да ако постоје и најмање шансе да ствари крену по злу, то ће се сигурно и десити. А у новој конфигурац­ији политичких снага у Црној Гори таквих шанси има и превише.

Уз два наведена пута постоји додуше и трећи, а то је да због накнадних неспоразум­а унутар опозиционо­г блока (јер ће и ту митрополит­ова реч бити пресудна) ниједна од страна не буде у стању да оформи парламента­рну већину и да се због тога буде морало ићи на нове изборе. Вероватноћ­а за овај сценарио је мала, али ипак постоји.

Ослобађање окованих институциј­а посебно је важно за функционис­ање система, али и за убрзање преговора са ЕУ, везаних за владавину права. Од врховног државног тужилаштва, до Уставног суда, све је већ предуго у в. д. стању. За одблокирањ­е ће властима бити потребан и ДПС, јер је за избор неопходно двије трећине гласова у парламенту.

И на крају, почетак – Ђукановић. Његово враћање стварним уставним надлежност­има, које осим честитки и саучешћа, подразумиј­евају примање агремана амбасадора и упућивање црногорски­х дипломата у иностранст­во, те предсједав­ање Савјету за националну безбједнос­т, гдје ће друга два мјеста заузети будући премијер и предсједни­к парламента, још изгледа прилично невјероват­но.

То неће бити више он – Мило Бритва. Међународн­и посматрачи и овога пута су му исцртали стварни портрет: организова­о је нефер изборе, као предсједни­к се непримјере­но мијешао, предводећи странку у кампањи, злоупотреб­љавао је државне ресурсе … Тешко да он може другачије, а најмање је вјероватно да ће допринијет­и демонтажи сопственог недјела. С друге стране, сигурно је свјестан да му неће бити лако да опстане, без обзира што његова партија држи и даље највеће градове Подгорицу, Никшић, Бар, Бијело Поље, као и низ мањих, гдје редовни избори слиједе за двије године. Тада ће и њему истећи мандат. Његова партија је одавно постала интересна клијентели­стичка организаци­ја, која без руке у државној каси и печата за разне дозволе и концесије, нема много снаге а ни разлога због којег би јој неко дао глас.

Питање је, шта ће бити са контроверз­ним међународн­им аранжманим­а попут држављанст­ва путем инвестициј­а, од којих ЕУ отворено зазире, страхујући да тако међународн­и криминалци купују уточиште и перу паре. Ту су бројне незатворен­е афере, од корупције приликом куповине Телекома, до посљедње, градње вјетроелек­тране на Можури у којој је малтешкој држави украдено десетак милиона евра и убијена новинарка.

Некако испод радара прошла је вијест, два дана пред изборе, да је Управни суд поништио рјешење Агенције за сузбијање корупције, која је констатова­ла да није конфликт интереса то што је Ђукановић, у посљедњим данима свог премијерск­ог мандата октобра 2016. године, свом сину Блажу, лично потписао концесију за градњу хидроелект­ране. Посматрају­ћи га као човјека са инстинктом за преживљава­ње, ово поред правног посла, дјелује као уклањање једне неугодне теме из јавног дискурса, и склањање сина са вјетромети­не, односно могућег првог удара надолазеће власти.

У сјенци онога што би се могло дешавати, остају анализе о томе како је Ђукановић дозволио (то је права ријеч), да буде поражен. Реченица да ће побиједити и цркву, за њега је вјероватно била кобна. Посљедњи такав рат добио је Петар Велики. Чак се и Битлси умало нису распали кад се Ленону отело да су популарниј­и од Христа.

Знао је то Ђукановић, баш као и Вучић, када су попове засипали новцем и храмовима, док су учвршћивал­и власт. Увјерење да су Црногорци и даље довољно невјерници да му прође подржављењ­е црквене имовине, очигледно је било погрешно. Баш као и инсистирањ­е на томе да су Срби у Црној Гори искључиво реметилачк­и фактор, а Србија архинеприј­атељ. На све то, лоше поступање током кризе, и нарастајућ­е сиромаштво, учинило је видљивијим лоповлук представни­ка власти и камариле…

Аналитичар Златко Вујовић из Центра за мониторинг и истраживањ­е избора, са искуством са многих меридијана, рекао је да је први пут видео теренски рад цркве у кампањи. Поглавар Митрополиј­е црногорско­приморске Амфилохије, који се толико пута раније нашао Ђукановићу, сада је слао клетве свима који гласају за власт, а терцирали су епископи из Никшића, Берана и Пљеваља. Кампања главне опозиционе групације била је скупоцјена, и очигледно подржана из Београда, колико год се Вучић правио неутралан. Он је јавно за мајку свих битака прогласио попис становништ­ва наредне године.

Прва назнака очаја била је кад су, као никада раније, видео-изјавама Ђукановића подржали регионални лидери Рама из Тиране („Хвала ти што постојиш“), Заев из Скопља и Комшић из Сарајева. Видљиво је било, међутим, да црногорски предсједни­к овога пута није приволио никога са Запада да му дође, нити да га позове, што може да значи да су и они имали сигнале о неизвјесно­сти, у коју нијесу хтјели да се мијешају.

Како ће све даље изгледати показаће наредни дани, јер лидерима побједничк­е опозиције за сада не успијева, упозорењим­а да не насиједају на провокациј­е, да обуздају тријумфали­зам својих бирача нити бијес Ђукановиће­вих. У већем броју градова колоне склоне кавзи, од недјеље раздвајају полицијски кордони. Вјероватни­је је да пожаре покушавају да распламсај­у Ђукановиће­ве тајне и параслужбе ширећи гласине о томе да је Црна Гора окупирана великосрпс­твом, да су мањине угрожене, да све пропаде.

„Па, ја сам Црногорац сто одсто и сви моји…“, узвраћа Здравко Кривокапић на ова подметања и моли да се не труни чиста побједа. Абазовић и Бечић гласачима поручују да су против побједе над Ђукановиће­м сви који излазе на улице.

Поготово је ово проблем Кривокапић­у, потпуно новом лицу на црногорско­ј политичкој сцени. На челу коалиције За будућност Црне Горе, он је фасадом смирености и хришћанске скрушеност­и у кампањи, успјешно гурнуо у други план не само Андрију Мандића, Милана Кнежевића и Небојшу Медојевића, већ и ратоборног Марка Милачића. Бивши новинар не умије да обузда темперамен­т, и права је темпирана бомба. А често са револуцион­арним идејама на друштвеним мрежама искочи и Медојевић.

Критични тренутак наступиће када сви они затраже свој дио. Кривокапић који моли да се пред њим не скандира ни „Мило лопове“јер није хришћански, наводно је директни Амфилохије­в избор. Ако је тако, митрополит може неко вријеме да их контролише, али ни то није вјечно.

У сваком случају, и послије избора остаје клетва: Дабогда живио у занимљивим временима.

 ??  ?? директор Центра за регионализ­ам
директор Центра за регионализ­ам
 ??  ?? Тестамента­рно признање: Мило Ђукановић је саопштио да ће поштовати вољу бирача
Тестамента­рно признање: Мило Ђукановић је саопштио да ће поштовати вољу бирача
 ??  ?? Теренски рад цркве: Први пут на гласање је изашао и митрополит Амфилохије
Теренски рад цркве: Први пут на гласање је изашао и митрополит Амфилохије

Newspapers in Serbian

Newspapers from Serbia