Александар Попов
показаће да ли ће тако и бити, или ће Ђукановић као опробани и успешни хазардер покушати да политичким инжењерингом мањину претвори у већину. То је пут пун ризика који би на већ иначе запаљиву атмосферу додао додатни жар где би улица на којој је криза и кулминирала била и завршна позорница расплета кризе.
Други пут(ић) из наслова овог текста је да досадашња опозиција, оличена у три предизборне коалиције, формира владу и да почне период кохабитације. Дан после избора три опозициона лидера Кривокапић, Бечић и Абазовић су постигли споразум о будућој коалиционој влади и принципима на којима ће бити формирана и након тога функционисати. Ту стоје ствари које делују охрабрујуће за све грађански оријентисане људе у Црној Гори. Ту је пре свега поштовање свих међународно преузетих обавеза (што би требало да претпоставља и ону о приступању Црне Горе НАТО-у), задржавање садашњег европског курса, као и формирање експертске владе која би припремила терен да се кроз две године одрже нови избори у потпуно демократском амбијенту. У овом споразуму се препознаје рукопис младог Абазовића који са својим покретом УРА, као најмањом опозиционом странком, има и највећи коалициони (уцењивачки) потенцијал.
Све то што је написано звучи сјајно и обећавајуће. Али, имајући у виду огромне идеолошке разлике између ове три коалиције и њихових чланица, питање је колико ће потрајати ова идила и да ли је неко из овог тројца на овај овај споразум пристао са фигом у џепу. Као поријеклу имовине и лустрацији, те увођење принципа социјалне правде. Привремено би ови потези могли да ублаже осјећај немаштине, која је већ захватила знатан дио становништва. То би подразумијевало и скидање вела тајности са бројних докумената, као и реконструкцију оних који ће вјероватно нестати у прелазном периоду.
најјача странка опозиције Демократски фронт ће вероватно временом тежити да целу политичку сцену уподоби својој суштинској природи националистичке, десно оријентисане странке. А имаће потенцијал и моћног савезника у СПЦ да постепено минимизира и потисне своја два слабија партнера у власти. И да уз свесрдну помоћ митрополита Амфилохија, сада уз Ђукановића најмоћнијег човека у Црној Гори, врати ову земљу тамо где је била у време Милошевића. Да она и Србија поново буду два ока у глави, да се Црна Гора врати у топли загрљај руског медведа, а Црногорци да забораве европски пут и НАТО.
Већ је много пута речено да се историја понавља, само се у новом издању појављује као фарса. То смо ми у Србији најбоље осетили преко својих леђа. Тако ће преко својих леђа и грађански оријентисани бирачи у Црној Гори морати да схвате да је немогућа формула „да ови оду, али да они не дођу”. Можда ово личи само на један од лоших сценарија који се ипак неће догодити. Али већ се много пута показао као тачан Марфијев закон да ако постоје и најмање шансе да ствари крену по злу, то ће се сигурно и десити. А у новој конфигурацији политичких снага у Црној Гори таквих шанси има и превише.
Уз два наведена пута постоји додуше и трећи, а то је да због накнадних неспоразума унутар опозиционог блока (јер ће и ту митрополитова реч бити пресудна) ниједна од страна не буде у стању да оформи парламентарну већину и да се због тога буде морало ићи на нове изборе. Вероватноћа за овај сценарио је мала, али ипак постоји.
Ослобађање окованих институција посебно је важно за функционисање система, али и за убрзање преговора са ЕУ, везаних за владавину права. Од врховног државног тужилаштва, до Уставног суда, све је већ предуго у в. д. стању. За одблокирање ће властима бити потребан и ДПС, јер је за избор неопходно двије трећине гласова у парламенту.
И на крају, почетак – Ђукановић. Његово враћање стварним уставним надлежностима, које осим честитки и саучешћа, подразумијевају примање агремана амбасадора и упућивање црногорских дипломата у иностранство, те предсједавање Савјету за националну безбједност, гдје ће друга два мјеста заузети будући премијер и предсједник парламента, још изгледа прилично невјероватно.
То неће бити више он – Мило Бритва. Међународни посматрачи и овога пута су му исцртали стварни портрет: организовао је нефер изборе, као предсједник се непримјерено мијешао, предводећи странку у кампањи, злоупотребљавао је државне ресурсе … Тешко да он може другачије, а најмање је вјероватно да ће допринијети демонтажи сопственог недјела. С друге стране, сигурно је свјестан да му неће бити лако да опстане, без обзира што његова партија држи и даље највеће градове Подгорицу, Никшић, Бар, Бијело Поље, као и низ мањих, гдје редовни избори слиједе за двије године. Тада ће и њему истећи мандат. Његова партија је одавно постала интересна клијентелистичка организација, која без руке у државној каси и печата за разне дозволе и концесије, нема много снаге а ни разлога због којег би јој неко дао глас.
Питање је, шта ће бити са контроверзним међународним аранжманима попут држављанства путем инвестиција, од којих ЕУ отворено зазире, страхујући да тако међународни криминалци купују уточиште и перу паре. Ту су бројне незатворене афере, од корупције приликом куповине Телекома, до посљедње, градње вјетроелектране на Можури у којој је малтешкој држави украдено десетак милиона евра и убијена новинарка.
Некако испод радара прошла је вијест, два дана пред изборе, да је Управни суд поништио рјешење Агенције за сузбијање корупције, која је констатовала да није конфликт интереса то што је Ђукановић, у посљедњим данима свог премијерског мандата октобра 2016. године, свом сину Блажу, лично потписао концесију за градњу хидроелектране. Посматрајући га као човјека са инстинктом за преживљавање, ово поред правног посла, дјелује као уклањање једне неугодне теме из јавног дискурса, и склањање сина са вјетрометине, односно могућег првог удара надолазеће власти.
У сјенци онога што би се могло дешавати, остају анализе о томе како је Ђукановић дозволио (то је права ријеч), да буде поражен. Реченица да ће побиједити и цркву, за њега је вјероватно била кобна. Посљедњи такав рат добио је Петар Велики. Чак се и Битлси умало нису распали кад се Ленону отело да су популарнији од Христа.
Знао је то Ђукановић, баш као и Вучић, када су попове засипали новцем и храмовима, док су учвршћивали власт. Увјерење да су Црногорци и даље довољно невјерници да му прође подржављење црквене имовине, очигледно је било погрешно. Баш као и инсистирање на томе да су Срби у Црној Гори искључиво реметилачки фактор, а Србија архинепријатељ. На све то, лоше поступање током кризе, и нарастајуће сиромаштво, учинило је видљивијим лоповлук представника власти и камариле…
Аналитичар Златко Вујовић из Центра за мониторинг и истраживање избора, са искуством са многих меридијана, рекао је да је први пут видео теренски рад цркве у кампањи. Поглавар Митрополије црногорскоприморске Амфилохије, који се толико пута раније нашао Ђукановићу, сада је слао клетве свима који гласају за власт, а терцирали су епископи из Никшића, Берана и Пљеваља. Кампања главне опозиционе групације била је скупоцјена, и очигледно подржана из Београда, колико год се Вучић правио неутралан. Он је јавно за мајку свих битака прогласио попис становништва наредне године.
Прва назнака очаја била је кад су, као никада раније, видео-изјавама Ђукановића подржали регионални лидери Рама из Тиране („Хвала ти што постојиш“), Заев из Скопља и Комшић из Сарајева. Видљиво је било, међутим, да црногорски предсједник овога пута није приволио никога са Запада да му дође, нити да га позове, што може да значи да су и они имали сигнале о неизвјесности, у коју нијесу хтјели да се мијешају.
Како ће све даље изгледати показаће наредни дани, јер лидерима побједничке опозиције за сада не успијева, упозорењима да не насиједају на провокације, да обуздају тријумфализам својих бирача нити бијес Ђукановићевих. У већем броју градова колоне склоне кавзи, од недјеље раздвајају полицијски кордони. Вјероватније је да пожаре покушавају да распламсају Ђукановићеве тајне и параслужбе ширећи гласине о томе да је Црна Гора окупирана великосрпством, да су мањине угрожене, да све пропаде.
„Па, ја сам Црногорац сто одсто и сви моји…“, узвраћа Здравко Кривокапић на ова подметања и моли да се не труни чиста побједа. Абазовић и Бечић гласачима поручују да су против побједе над Ђукановићем сви који излазе на улице.
Поготово је ово проблем Кривокапићу, потпуно новом лицу на црногорској политичкој сцени. На челу коалиције За будућност Црне Горе, он је фасадом смирености и хришћанске скрушености у кампањи, успјешно гурнуо у други план не само Андрију Мандића, Милана Кнежевића и Небојшу Медојевића, већ и ратоборног Марка Милачића. Бивши новинар не умије да обузда темперамент, и права је темпирана бомба. А често са револуционарним идејама на друштвеним мрежама искочи и Медојевић.
Критични тренутак наступиће када сви они затраже свој дио. Кривокапић који моли да се пред њим не скандира ни „Мило лопове“јер није хришћански, наводно је директни Амфилохијев избор. Ако је тако, митрополит може неко вријеме да их контролише, али ни то није вјечно.
У сваком случају, и послије избора остаје клетва: Дабогда живио у занимљивим временима.