ОДЛАЗАК „ВЕЧИТОГ“
Шинзо Абе
Шинзо Абе председник владе остаће упамћен по дубоким реформама које укључују сарадњу са ЕУ и пацифичким земљама, али и недовршеном програму „Абеномик“
Желео бих да се искрено извиним народу Јапана што напуштам своје место годину дана раније, током пандемије, док су многи планови још увек у процесу имплементације, рекао је Шинзо Абе, одлазећи јапански премијер.
На ово га је натерала болест (колитис) која га прати од младости и због које је већ једном напуштао место премијера, али то што се поново вратио учинило га је првим после више од шездесет година коме је тако нешто пошло за руком. Уз то он је први по још неколико критеријума, између осталог и премијер са најдужим стажом на том месту од деветнаестог века.
За то је, уз неспорне квалитете, имао и неуобичајено снажну подршку породице, која је земљи дала два премијера и још нешто више. Деда по мајци, као и дедин брат Еисаку Сато били су на том месту. Сато је успео да 1974. добије и Нобелову награду за мир. Отац је био министар иностраних послова.
Абе је дипломирао политичке науке у Токију и даље се школовао у Америци. Убрзо по повратку запослио се у Министарству спољних послова. Десетак година касније, први пут је изабран у Представнички дом. Генерални секретар Либерално-демократске партије постао је 2003, а четири године касније председник странке и премијер Јапана. Потом се повукао због здравствених проблема. Ипак, 2012. вратио се и од тада до данас остао на том месту. Први пут је постао премијер са 52 године живота, што га је учинило најмлађим послератним председником владе.
Обећање да ће донети најдубље реформе од Другог светског рата није успео до краја да испуни, иако је за собом оставио земљу сасвим другачију по много чему. Отворио је земљу за сарадњу са Европском унијом и са пацифичким земљама,
потписујући уговоре о слободној трговини. Довео је стране инвеститоре, стране раднике, док су домаћи предузетници почели да шире послове и на иностранство. Бавио се социјалном политиком, захтевао да се штите радници, да им се обезбеде бољи услови, веће плате, већи минимални доходак.
На почетку свог другог мандата је започео програм „Абеномик“који је требало да економски препороди земљу и да обухвати велики финансијски подстицај, повећану државну потрошњу и структурне реформе. То није дало резултате какви су се очекивали, нарочито не у ономе што се очекивало да ће доћи као последица оваквих реформи – наталитету. Стопа рађања остала је иста у земљи коју све више мучи старост становништва.
У опроштајном говору Абе је поручио свом наследнику да настави да ради на питањима која он није успео да реши, а то је пре свега питање Јапанаца које је Северна Кореја отела седамдесетих и осамдесетих година. Требало је да помогну у обуци агената, како би савладали језик, а јапанска влада упркос свим напорима до данас није ништа успела да учини. Осим тога, Абе није успео да оствари своју жељу и измени члан 9. Устава којим се у склопу пацификовања земље после Другог светског рата, Јапан одрекао рата, као сувереног права државе. Идејом о увођењу термина „колективна одбрана“уместо „рат“, земља би нормализовала статус војске. Ово је поделило јавност на оне који су у тој намери препознали конзервативне снаге које не желе да се суоче са улогом Јапана у последњем рату у ком је учествовао, а други наум да земљу ослободи баласта те прошлости и отвори нови простор за напредак, као што је учешће у међународним мировним мисијама.
„Молим будућег наследника и странку да се брзо укључе у решавање ових проблема“, поручио је Шинзо Абе. Ко ће га наследити партија још није одлучила, а он сам, упркос свим критикама које се могу изрећи, за собом оставља земљу која је успела да се избори и са последицама светске економске кризе и која и кроз кризу коју је донела пандемија пролази боље него већина држава.
Његов наследник ће пак морати да се бори са економским последицама које се већ осећају. Токио је требало да буде и домаћин Олимпијских игара, које су одложене за следећу годину, мада се сада већ слути да би могло поново доћи до одлагања.