БОЉЕ БЕЗ „РЕФОРМИ“

Мирослав Здравковић

Давне 1978. у Кини је сваки становник у просеку имао на располагању по 81 евро годишње, а у Србији 1.785 евра. Данас просечна кинеска породица на располагању има скоро дупло више од наше. Зато је боље манути се наводних „реформи“и пустити креативне и предузимљиве људе да раде

Пре 42 године Кина је кренула путем економских реформи. Мени су те 1978. родитељи купили кућу и вратили стан код три солитера (поред Јагодинске пиваре), вођени поштењем и паролом „Имаш кућу - врати стан“. Већина становника садашње Србије и бивше Југославије била је тада омамљена општом похлепом да дође до стана од своје ООУР, да добије без рада велику имовину, и да стеченом имовином доживотно повећа плату на коју ће се жалити да је мала, превиђајући поклон од фирме који је постао лична својина за неколико стотина марака током хиперинфлације, 1993.

Спољни дуг је тих година експлодирао и камата на спољни дуг је увећана у време смрти друга Тита. Не треба сумњати да би, да је поживео још коју годину, гушио незадовољство народа и народности бруталном употребом силе, коje смо били сведоци од 9. марта 1991, па до данашњих дана. Овако нам је, сасвим незаслужено, остао у лепом сећању.

Економска реформа у Кини почела је пољопривредном реформом - доделом земље сељацима - и стварањем слободних зона за пословање странцима. Сељаци су у кратком времену доказали да нису лењи, већ да им је деценијама гушена предузимљивост, а странци су кренули да експлоатишу готово бесплатну радну снагу.

И у Србији је, у претходних 12 година, радна снага доступна странцима бесплатно, у виду субвенција инвеститорима, али оне су временски ограничене, па могу да буду једини мотив за краткорочни долазак у Србију. Кинези нису давали такве позамашне субвенције странцима, већ су „снимали“производне технологије, сами кренули да мућкају прашкове, методом покушаја до жељеног резултата, тј. производа, и укључивали све већи број радника у рад ових мултинационалних компанија. Уз њих, кренуле су да ничу и домаће компаније, а по угледу на јапанске након Другог светског рата, када су Јапанци (касније и Корејци), куповали и/или копирали америчке технологије.

Кинези су примењујући економске реформе јасно знали шта су им циљеви и веома су водили рачуна да се кроз брзи економски раст не повећавају социјалне разлике. Лако се створи незадовољство народа, чак и

када стандард расте по фантастичних 10 одсто годишње, уколико се види да појединцима расте и по стопи од 100 одсто. Комунистичка партија Кине, већ 42 године, пажљиво мери однос народног задовољства и личног богаћења садашњих милијардера.

Србија је, унутар Југославије, ушла у дужничко ропство, већ 1981. и до данас из ове тамнице није изашла, мада се баласта других социјалистичких република давно ослободила. Док су у Кини реформе до краја 80-их већ довеле до фантастичног економског раста, Југославија је стагнирала и припремала се за катастрофу кроз крваве међуетничке сукобе. Онда су дошле 90-е, па повратак из изолације након 5. октобра 2000, и старо бреме на готово сломљеној кичми.

Какав је био однос стандарда становништва у Кини и у Србији те давне 1978? По тадашњим односима курсева јуана и долара и немачке марке, у Кини је сваки становник у просеку имао на располагању по 81 евро годишње, док је у Србији свако у просеку располагао