НЕШТО ЗА КУКУРИКУ
Бошко Мијатовић
Многи желе да нам помогну око Косова. Није нам довољна ЕУ са бескрајним посредовањем, већ се сада укључују и Американци под вођством Ричарда Гренела, Трамповог поузданика.
Гренел, нема сумње, покушава да направи медијски поен за Трампа у оквиру кампање за председничке изборе у САД. Трамп за сада лоше стоји и треба му сваки, па и најмањи успех који би могао да се маркетиншки надува и он прикаже као успешан политичар. Он и Гренел већ виде наслов на ТВ Фокс „Мудром дипломатијом Трамп решио вишевековни сукоб Срба и Албанаца“(што Европа није успела).
У Београду и Приштини, макар међу неким „аналитичарима“, очекивања од вашингтонског састанка су мала. И заиста, кога интересују најављена економска питања поред далеко важнијих политичких. Али, нема Трамп интереса да прави вишегодишње преговоре уколико политички договор нема шансе на кратак рок. Имају чланови Трамповог штаба паметнија посла у време предизборне кампање.
Када најјача светска сила (још увек, да се не заваравамо) хоће решење политичког проблема, а помиње економске преговоре, онда је близу памети помислити да неће да се бави железничким везама, на пример, већ да има на уму куповину политичког решења економским средствима. Трговина, што би се рекло. А како? Шта за шта?
Решење које ми је најближе – подела Косова – бојим се да тренутно није на столу услед отпора Албанаца и многих Европљана. Стога помишљам да би САД могле да предложе да Србија призна независност Косова у садашњим границама, а да заузврат добије озбиљне економско-финансијске компензације. Не знам шта би то све могло да буде. Али, можда би у понуди могла да буде управа над Газиводама, и/или Трепчом, део Копаоника испод Панчићевог врха и слично. Чак можда и део северног Косова под фирмом потреба нормалног функционисања Трепче. Свакако, све би то остало део државе Косово, али би међудржавним уговором било дато Србији на управљане, отприлике као закуп на неколико деценија.
Могла би ту да се нађе и нека новчана свота, вероватно у облику повољног кредита за инфраструктуру, чиме би се помогло Србији, али и покушало избацивање из игре кинеског пројекта Новог пута свиле. Али, и да се Србији врати оно што је платила и плаћа и даље на име дугова Косова. Оваква комбинација би, гле чуда, могла да задовољи захтеве садашњих косовских власти, којима је далеко најважније признање независности у постојећим границама, али и Вучића, који одавно за Србију тражи нешто, као знак да Србија није сасвим поражена. Шта је то нешто никада нисмо успели да сазнамо, па он има слободу да сам процени када је задовољан. Вучић би, по прихватању предлога, могао рекламно да каже да је спасао све што је могло да се спасе, али и да је задржао део Косова под Србијом. То свакако не би била истина, али када су рекламе истините?
Уколико предлог не би био прихватљив некој од страна, она би могла да покуша једноставну стратегију одлагања у нади да ће Трамп да изгуби изборе и цео план тако пропадне. Али, то није сасвим сигурна калкулација пошто постоји вероватноћа (можда 40 одсто) да Трамп опет победи, па би се кривац за пропаст Гренеловог покушаја могао суочити са осветом каприциозног Трампа. (Неко би могао да се сети филма Кум и понуде која се не одбија, али и Дејтона.)
Поред америчког, у игри је и нови европски покушај, са Мирославом Лајчаком. Нејасно је шта ЕУ хоће и може, пошто нема снагу и утицај САД. Ако ће да настави путем Могеринијеве, Лајчак не треба ни да долази. Једино уколико има неко јасно Вучићево обећање, по могућству написмено, и спреман је да га употреби. Многи од нас верују да је Вучић давно направио споразум „ви мени власт, ја вама Косово“, али стално врда и не испуњава своју обавезу. Додуше, помогли су му Албанци глупим царинама.
Било како било, америчка иницијатива унела је нову динамику. Мислим да би Европској унији камен пао са срца уколико Гренел успе, како би се непријатна и нерешива тема Косова скинула с европског дневног реда. Чак и по цену поновног понижења ЕУ, која опет није успела да реши један европски проблем.
Када најјача светска сила хоће решење политичког проблема, а помиње економске преговоре, онда је близу памети помислити да неће да се бави железничким везама, на пример, већ да има на уму куповину политичког решења економским средствима. Трговина, што би се рекло. А како? Шта за шта