Зоран Прерадовић
Заокрет
УВашингтону се овог септембра завршила једна фаза Вучићеве владавине. И то она лагоднија. И да се одмах разумемо, није се догодио никакав стратешки заокрет, јер се такве ствари не догоде преко ноћи, оне се догађају и део су пажљиво писаног сценарија и раније склопљеног аранжмана по коме српски председник у замену за подршку за долазак на власт мора да „опосли“ампутацију Косова. Дакле, није реч о распаду његове спољнополитичке доктрине о неутралности, она никада суштински није ни постојала, већ је Вучић из добро промешаног шпила извукао давно обележену карту. Све ово до сада била је пука игра с временом, али је невоља што такве ствари имају рок трајања. У овом случају он изгледа коначно истиче.
У том осмогодишњем циклусу, аболиран од политичке прошлости у којој баш и није баштинио тековине регионалне стабилности и толеранције, Вучић је могао да захвати широко, али не и превише дубоко. Тако је пролазио код свих, константно им подижући ниво очекивања. На Западу је Бриселским споразумом учврстио уверење да ће учинити баш оно што је обећао, у Москви је пробудио наду одбијајући да се придружи земљама које су Русији увеле санкције, а код грађана одржавао илузију да се Србија некуда креће, па макар то био и историјски рикверц.
Сада, када је у Вашингтону потписао оно што су домаћини еуфемистички назвали споразумом о „економској нормализацији“Београда и Приштине, заправо знамо да је политички дубоко забраздио наносећи земљи можда и ненадокнадиву штету. Јер, тешко да ће Путину успети да објасни да то што ће Србија диверсификовати снабдевање гасом није политичка него економска
одлука, с обзиром на то да је Русија и даље најважнији енергетски партнер Београда. Или како ће образложити Си Ђинпингу да се демонтажа 5Г опреме непоузданих произвођача не односи баш на кинески Хуавеј због кога букти трговински и геостратешки рат Кине и САД? Шта ли ће својим арапским пријатељима рећи зашто је, онако шокиран, потписао одлуку којом се амбасада Србије у Израелу измешта из Тел Авива у Јерусалим? Да не говоримо о томе да таква одлука није у складу са спољном политиком Европске уније, што је, декларативно, главни стратешки циљ Владе или о чињеници да је прекршио Резолуцију УН 478 којом се забрањује успостава дипломатских представништава у Јерусалиму. Биће да српски председник рачуна да Резолуција 1244 ускоро ионако неће више имати никаквог значаја. Ово се некако уклапа у ону тачку споразума по којој је на годину дана стављен мораторијум на чланство Косова у међународним институцијама. Уосталом, да бриселски и вашингтонски процес нису потпуно инкомпатибилни говори заједничка изјава Вучића и косовског премијера Хотија у којој се наводи да документи из Вашингтона могу да допринесу постизању свеобухватног споразума. А Приштина ће у складу с америчком агендом тим споразумом тражити све. Вучић је, дакле, отворио далеко више фронтова него што има дипломатског оружја. Посебно ако се има у виду снага оних којима је „забио нож у леђа“. А то може или потпуни дилетант или неко ко је изабрао сопствену срамоту зарад опстанка на власти. Једино у чему се прерачунао је политичка цена његове главе. На крају приче, она ће бити бесплатна.
Следећа, подозревам не предуга фаза Вучићеве владавине, биће обележена дубоким неповерењем оних код којих је подгревао лажна очекивања. Једноставно је, Путин више неће имати разумевања за улазак Србије у кривину у пуној брзини а да о томе само наслућује, а Вучићу ће се арапски свет чинити претерано близу, а брат Си превише далеко... На концу, ни до сада му није било најлакше да уз помоћ таблоидне машинерије правда урушавање државних институција. Након Вашингтона, биће то скоро неизводљиво.
На страну сад Вучићева провинцијална фасцинација и хвалисање сувенирима из Беле куће, председник би пре требало нешто да приупита свог претходника Бориса Тадића о згодној кабинетској досетки „и Косово и Европа“, која му је својевремено послужила да добије изборе. У кампањи је легитимно и преварити бираче, али ово сад је нешто друго. Ако се суштински Косово предаје у замену за чланство у Унији, како је могуће да је Србија најближа Европи сада када је ендемски корумпирана, економски урушена, клијентелистички разбуцана, девастираних институција, када је сваки четврти грађанин на ивици сиромаштва и када се мера државних интереса изједначава с Вучићевим опстанком на власти. Тешко да су Европи такви потребни. А без Косова смо на путу да останемо.
Дакле, ни Косово ни Европа. А богами ни Русија.
Вучићева спољнополитичка доктрина о неутралности није се распала, јер није ни постојала. Он је из добро промешаног шпила извукао давно обележену карту. Све ово до сада била је пука игра с временом, али је невоља што такве ствари имају рок трајања