Мач је и даље у рукама власти

УПРКОС ОБЕЋАЊИМА ПОЛИТИЧАРА, БИТКА ЗА КОШУТЊАК ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕНА

Грађани који се противе сечи 20 хектара шуме требало би да буду опрезни све док надлежни органи не пониште све лоше планове. То је битно и да би се схватило да су власници Београда његови грађани, а не политичари

Грађани који се противе сечи 20 хектара шуме требало би да буду опрезни све док надлежни органи не пониште све лоше планове. То је битно и да би се схватило да су власници Београда његови грађани, а не политичари који су за себе приграбили сву моћ или богати инвеститори којима је стало само до профита

Лепо је Оливера Марковић у филму Тито и ја подвикнула: „Сада је доста, треба да печемо паприке“. У овом смиривању завађене фамилије њен је тон био од оних коме се не противречи. Тако је сезона припреме зимнице почела сасвим мирно.

Хоће ли се у нашој реалности спор око потенцијалне сече зеленила у зони Филмског града, у којој су на једној страни градска управа, а на другој 80.000 потписника петиције Иницијатива за одбрану Кошутњака окончати сличним миром као у филму Горана Марковића? Хоће ли? Подсетимо се тока ове афере, јер најава сече шуме

у Кошутњаку није, нити може бити док год се ствар не разреши - застарела таблоидна вест коју ћемо скинути из новина и у њих убацити ново замајавање звано национални стадион, већ је врло озбиљна претња биолошкој основи Београда и социјалној потки његовог урбанитета.

Узбуђење око предложене сече шуме у Кошутњаку, у зони Филмског града, изазвано је 29. јуна 2020. када је Секретаријат за урбанизам и грађевинске послове Градске управе града Београда, у складу са закључком Комисије за планове Скупштине града Београда са седнице од 23. јуна 2020. упутио Елаборат

за рани јавни увид поводом израде Плана детаљне регулације за комплекс Авала филма на рани јавни увид“, како стоји у градском огласу. Израз „рани јавни увид“који оглас два пута помиње, правни је и професионални термин који се користи за почетну фазу израде урбанистичког плана у којој се грађанству и осталим заинтересованим приказују почетне урбанистичке идеје за изградњу у неком подручју. Узбуђење је настало због предлога да се посече око 20 хектара кошутњачке шуме, која је јавно добро, чиме приватни инвеститор добија раскрчено земљиште за стамбену и другу изградњу, а потом

продају тих некретнина. Лист Данас је 13. јула (дан када је завршен рани јавни увид) пренео писање агенције ФоНет да су „представници грађанских иницијатива Битка за Кошутњак, Не давимо Београд и неколико удружења грађана предали... Секретаријату за урбанизам и грађевинске послове Града Београда потписане приговоре и петицију са више од 30.000 потписа за очување Кошутњака“. Градска власт се једно време правила луда, док су се на интернет страници Иницијативе за одбрану Кошутњака гомилали потписи људи који су енергично били против предложене сече јавног зеленила због приватне добити.

Почетком августа власт се тргла из бунила и кроз изјаве представника Београда и државе стала на страну противника сече Кошутњака: „Ко је луд да посече толике хектаре шуме“рекао је Горан Весић, заменик градоначелника, а слично су казали и главни градски урбаниста Марко Стојчић, а пре њих председник Србије Александар Вучић. Наслућујете, јел’, да би ту могао да се постигне и неки договор? Будите опрезни, без обзира на то што су сада бар на речима власти на истој страни са потписницима; мач је и даље у њиховим рукама.

И баш због тога градска управа и Скупштина Београда су ентитети који треба да одиграју завршни потез у овој драми. Шта им је сада чинити? Сви се слажу да шуму не треба сећи, али који је правно-планерски лек који гарантује да изигравања неће бити, јер се из овога не излази са телевизијским и новинским причама „мајке-ми-неће-дасе-сече“. Одговор на ово питање дала је – не, не, нико из Града или Секретаријата за урбанизам, већ архитекта Љубица Славковић из Иницијативе за одбрану Кошутњака. Она је 13. јула преко ФоНета и Данаса истакла „да је струка закључила да овај План није у складу са процедурама, са законским и планским документима Града Београда и Републике Србије и да не брани јавни интерес и јавно добро Београда. Ми као струка можемо да дамо једини могући закључак, а то је да се овај План у потпуности одбаци... и да се приступи изради новог концепта који ће бити у складу са процедурама, са законским и планским документима Града Београда и Републике Србије“. Неко се пита да госпођа Славковић можда није мало претерала? Да ли се урбанистички планови могу мењати или одбацивати?

Могу, и то грађани треба да знају. Саставни део планирања града није само израда планова даљег развоја, већ и укидање оних који тај развој могу да скрену на погрешну страну, да га деформишу. То је случај који сада имамо. Кошутњачка шума није имање „од деде ми остало“да би се продавала страном или домаћем инвеститору за крчење, зидање, продају и богаћење, већ је вредност на коју имају подједнако право сви Београђани, и будуће генерације као и ова садашња. Вратимо се питању укидања планова ослабљених или слабих вредности.

У другој половини 20 века, у време социјалистичке Југославије, Београд је ставио ван снаге на десетине различитих урбанистичких планова. Ту се налазе и неки од најпознатијих генералних планова какви су они из 1950, 1972. и 1985, а такође и низ регулационих планова. Један од чувенијих је регулациони план за део Новог Београда, данас пружен дуж Булевара Јурија Гагарина, који је подигнут према сасвим другачијем нацрту од почетног. И тако даље. После пада Милошевићевог режима, почела је израда новог Генералног плана Београда за наредне две деценије, који је Скупштина града усвојила 2003. Да би се овај план усвојио било је потребно да се претходно, из тада важеће планске документације, „избрише“више детаљних урбанистичких планова који не само да су сметали развоју града, већ су били и апсурдни – као, рецимо, онај који је предлагао да се Теразије прераде у паркиралиште.

Када је анализа започета имао се утисак да ће се радити о пар десетина ових докумената. Даља истраживања су показала да је реч о знатно већем броју. Уз ригорозну методологију са низом критеријума било је могуће предложити планове чија важност треба да се заустави. Резултат је био фрапантан; Београд је том приликом са својих мапа склонио више стотина детаљних, регулационих и сродних планова и отворио могућност за исправно коришћење градског грађевинског земљиша. Овде смо на терену усаглашености политичке воље, професионалног знања, друштвених хтења и развојних потреба. Зато су ти бројни планови укинути.

Један од наших најзначајнијих планова, онај за „регулисање дела вароши Београда што лежи у Шанцу“, инжењера Емилијана Јосимовића, настао је 1867. године и све до 1930-их чинио је генералну окосницу развоја централне зоне града. Међутим не и детаљну. Годину дана после усвајања плана, када се поставило питање уређења простора у зони данашње Кнез Михаилове и Чика Љубине улице, значи 1868, надлежно министарство и београдска управа дали су налог за измену Јосимовићевог плана. Креиран је и спроведен нови нацрт, данас га на терену видимо, а оригинал плана се чува у архиву САНУ. Тај исечак београдског центра у детаљу није Јосимовићево дело, већ је рад другог инжењера, не мање чувеног Стевана Зарића.

Толико. Планови се раде, неки се обустављају још у конкурсној фази, од неких се одустаје у фази израде, неки виде кош после усвајања, а неки више година иза свега тога. Нема никаквог рационалног разлога да се не обустави и израда плана који рачуна на сечу 20 хектара кошутњачке шуме због приватног интереса. Зашто је то важно? Важно је да би се шума сачувала, зар не? Али, важно је да би се схватило ко је власник града. Власник града су грађани без обзира на њихово данашње слабашно увиђање ове једноставне западне цивилизацијске истине. Власник града није политички кор без обзира на његово тренутно понашање које извире из приграбљене моћи. Власник града није инвеститорска камарила без обзира на богатство које упреже зарад скока профита. Синергија политике и инвестиција такође није власник града. Добрица Веселиновић, активиста иницијативе Не давимо Београд, јасан је: „Кошутњак је наш, Београд је наш, и тако ће и остати.“

Бесплатан савет градској управи, као противнику сече Кошутњака, јесте да разумно прихвати ове речи и заустави израду штеточинског плана који је 29. јуна 2020. ставила на рани јавни увид.

Саставни део планирања града није само израда планова даљег развоја, већ и укидање оних који тај развој могу да скрену на погрешну страну, да га деформишу