Данашњи политичари су веће битанге од Шојића

МИЛАН ЛАНЕ ГУТОВИЋ

Замислите која су дела иза ових политичара када су себе довели у то стање да их упоређују са ликом измишљене филмске битанге. Пратећи поступке садашње гарнитуре на власти, схватам да је стварност премашила машту и да ћу ову џукелу коју играм морати још да усавршавам у ђубретарлуку да би некако стигла ову реалност

Добром глумцу није проблем да одигра улогу лошег политичара. Невоља је, међутим, што су у Србији лоши политичари умислили да су добри глумци. И приде би да сами буду и сценаристи и да режирају - стварност. Како на све то гледа неко ко не може да се похвали да му је амерички председник поклонио оловку и кључеве Беле куће, али је заслужио „Стеријину“, „Нушићеву“, награду „Зоран Радмиловић“, „Златну арену“, „Цара Константина“, „Рашу Плаовића“, „Златног ћурана“… Прослављеног глумца Милана Ланета Гутовића бије глас да не воли друштво и да му више прија да буде сам, па је логично било и да разговор са њим, у паузама између пецања, почнемо питањем да ли му је вирус корона помогао да се додатно физички дистанцира од неких људи. И да ли се, за разлику од неких званичника, придржава препорука Кризног штаба?

„За ову самоизолацију ми није била потребна ни корона, нити Кризни штаб. Пренатално, тј. пре рођења Кризног штаба био сам већ инстинктивно послушан и самоизоловао се, мада нисам знао за препоруке о самоизолацији које су стигле тек касније, када се штаб родио. Укратко; непотребно сам се истрчавао самоизолацијом, а комотно сам могао да сачекам Кризни штаб да ме он изолује“, одговара Гутовић за НИН.

Шта мислите, кад ће наша власт опет прогласити победу над вирусом, као што је то било уочи избора 21. јуна?

Будите реални - болест постоји само у причи и у писању. У стварности постоје само болесници са којима се лако рукује према потреби. Мало умиру... малко гласају… Вирус се ту не пита… Победа над њим биће проглашена када Влади то буде згодно и када се уклопи у датуме. Нека вирус захвали чињеници да нам је председник заузет па није згодно победити вирус на своју руку, иначе би му већ објавили читуљу. Толико побеђујемо да ми чисто дође жао што имамо тако мало проблема.

Је ли вас као пензионера обрадовала најава председника Александра Вучића да следеће године можете да очекујете „значајно“повећање пензије, јер ће ове године Србија бити једина земља у Европи чији ће економски

Победа над вирусом биће проглашена када Влади то буде згодно и када се уклопи у датуме. Нека вирус захвали чињеници да нам је председник заузет па није згодно победити вирус на своју руку, иначе би му већ објавили читуљу

резултати бити бољи него прошле, пре корона вируса?

Ова болештина обећања се код свих председника преноси кроз генерације, а код председника Вучића је достигла врхунац па тако - када о председнику говорим - не знам да ли је он уопште човек који има неку болест или је то сама болест постала човек. Те паузице када нема пувакања и обећања не значе ништа, јер кратко одсуство манифестација болести не значи да болести нема. Можда уображавам али није важно… и код хипохондрије и код параноје увек си у праву.

Да ли је решење за све наше проблеме да власт, кад већ сваке године „извезе“50.000 младих и образованих, истовремено почне да увози нови народ, који би је више ценио, поштовао и волео, па би могла да буде сигурна да ће на сваким изборима за њу гласати бар 80 одсто бирача?

Прича о извозу наше деце и увозу новог народа је достојна плача. Можда је праведно да ова власт на тај начин себи подигне споменик за вечито сећање.

За две недеље, 24. септембра, навршиће се пуних 38 година од премијере Тесне коже. Како смо дошли до тога да оно што је некад било предмет спрдње постане очекивани модел понашања? Јесте ли у то време, и касније, док сте снимали Белу лађу, могли да сањате да ће лик кога сте окарактерисали као „џукелу“постати својеврстан фото-робот политичара на власти?

Ко би то могао да претпостави? Па тај лик је био конципиран као пренаглашена варијанта битанге. Претпостављали смо да је то задњи домет у ђубретарлуку и да иза тог ђубрета од човека нема више ништа. Замислите колики је пут, и која су дела и поступци иза ових политичара када су себе и професију довели у то стање да их упоређују са ликом измишљене литерарне и филмске битанге. Пратећи поступке садашње гарнитуре на власти, схватам да је стварност премашила машту и да ћу ову џукелу коју играм морати још да усавршавам у ђубретарлуку да би некако стигла ову реалност.

Јесте ли као неко ко је бар глумио политичара помислили да бисте неке ствари радили боље од оних којима је то прави посао?

Не бих умео. То што они раде, нико не уме боље од њих. Олајавају их да су битанге, лопови, барабе, лажови и вуцибатине, али пола од тога није истина.

Шта бисте, да вас питају, саветовали властима, а шта опозицији?

Шала која је пародирала борбу партизана и Немаца који наизменично ослобађају неку шуму и из те шуме беже и тако улазе и излазе док се не појави шумар и истера и једне и друге из шуме. Ја бих им као тај шумар рекао: „Доста је било! Напоље из шуме!“

Шта о држави говори чињеница да су властима у Србији већи проблем сатиричари, карикатуристи и хумористи него опозиција? И шта нам то говори о опозицији?

Власт нам тиме говори да су карикатуре добре и тачне, а да је хумор

Захваљујући ономе кога је председник изабрао за премијера, непријатељ јасно види да је наша влада у ствари сликовница и да говоре само да нас збуне, јер су им говори као Божји благослов потпуно ван моћи људског разумевања

добар и калоричан. А опозиција нам говори какав живот можемо очекивати када ова власт падне и када они заузму њихова места.

У Црној Гори власт је промењена победом опозиције, која је ишла у три колоне. Може ли то бити рецепт и за Србију, у којој власт сваког ко другачије мисли оптужује да је „пета колона“?

Господин Ђукановић је учинио све што је било у његовој моћи да своју опозицију доведе у стање наше опозиције и у томе је успевао тридесет година, али није успео да свога наследника предухитри и победи. Зато је универзални рецепт сажет у једној реченици; „Можеш да уништиш и сатреш све и свакога сем свога наследника.“Србија своје лице увек има окренуто Црној Гори и од ње, као од свога родитеља и саветника, добија светле „примере чојства и јунаштва“. Ако у Србији има ко да слуша, сигурно ће чути шта Црна Гора има да нам каже.

Једном приликом изјавили сте да човек с годинама „редукује“жеље. Је ли то у природи људског бића, или је то последица накарадног система којем нису ни потребни грађани који мисле својом главом, већ поданици, који ништа не питају и чији се апетити стално смањују?

Пракса каже да ако хоћеш другу половину живота, треба да останеш на првој половини свега другог. Док си млад, понашаш се као онај који једе трешње па у почетку бира најлепше, а на крају поједе све. Матори сада једу оно што у младости нису хтели. То је природна редукција. Докле ће нам бити довољно „само да рата не буде“?

И то се испостило. Рат и није био толико страшан с обзиром на квалитет овог мира.

Недавно сте изјавили да ни Вучићу није лако, јер нема с ким да ради. А ко је крив за то? Зар он сам себи не бира најближе сараднике?

Сигурно их сам бира, али та слобода да сам бира сараднике морала би да постане државна тајна, јер не само што изглед изабраника говори да су рођени пре проналаска дизајна, већ и антропологија, обликом главе изабраних сарадника, открива душевне муке и немире кроз које председник пролази.

Јесте ли чули изјаву одлазеће, а могуће и нове премијерке Ане Брнабић да о томе ко ће бити у новој влади не одлучује она, већ председник Србије? Па, зар председник не би требало само да именује мандатара, а да он онда састави свој кабинет?

Ето, сами сте се сетили те, од председника изабране појаве на месту председника Владе. Захваљујући том избору непријатељ јасно види да је наша влада у ствари сликовница, а када говоре, говоре само да нас збуне, јер су им говори као Божји благослов потпуно ван моћи људског разумевања.

Нушић је победио све владе и режиме хумором. Сада је изнад свега и нико не може да га забрани, али сличност ондашње и Србије у којој сада живимо је потпуно неподношљива ако се као задато стање данашњице узме „златно доба“

Шта бисте, да не живите у Србији, рекли за државу која 80 дана после избора нема владу, иако је једна изборна листа освојила 188 од 250 посланичких мандата? Да ли нас то неко намерно вуче за нос? Или само показује где је коме место на политичкој сцени Србије?

Наше изборне листе и резултати наших избора говоре немом мимиком оно због чега урлају демонстранти у Белорусији.

Локална СНС власт из Ивањице забранила је људима који су обновили Нушићијаду да је организују у том граду. Коме данас највише смета Нушић?

Нушић је победио све владе и режиме хумором и надвладао јад и беду личног живота и средине у којој је живео. Сада је изнад свега и нико не може да га забрани, али сличност ондашње Србије и Србије у којој сада живимо је потпуно неподношљива ако се као задато стање данашњице узме „златно доба“.

У којој мери ће се апатија и анксиозност које живимо у Србији данас одразити на уметност?

У време Тита се родила лирика коју су назвали „удворичка поезија“. Суштина те поезије је била бедно улагивање владару. Та удворичка лирика је читаоцу безвредна, али озбиљни лирски домети у време Тита никада неће учинити тако снажан утисак као гађење које читалац има читајући ту бедну удворичку поетику. Можда ће овај тужни тренутак у историји културе Србије остати убележен у некој удворичкој поезији, јер скупштинска удворичка проза није довољна.

Чему, по вашем мишљењу, уопште служи Министарство за културу и информисање ако нам је стање и у култури и у медијима све горе? Владан Вукосављевић је као министар културе издржао читав мандат. Је ли он то резултатима заслужио и да ли нови министар може да помери ствари набоље? Може ли то Маја Гојковић, за коју се прича да би јако волела да буде министарка културе?

Није важно ко је министар. Један тип је у криглу пуну пива убацивао метални новчић који би о дно кригле звецнуо. Попио би пиву само крагну и пиво враћао нетакнуто. Питали су га зашто троши паре на пиво када га не пије. Објаснио је да он пиво не воли, али воли када чује да новчић звецне о дно кригле. Мислим да ни мојој земљи култура није важна, али ако постоји министарство - то културно звечи.

У време Тита родила се удворичка поезија, чија је суштина бедно улагивање владару. Можда ће и овај тужни тренутак у историји културе Србије остати убележен у некој удворичкој поезији, јер скупштинска удворичка проза није довољна