Председник је одсутан
Уметници морају да буду ратници, да освајају нове територије, себе и своје слабости, написала је својевремено Марина Абрамовић поводом своје ретроспективне изложбе Уметник је присутан, одржане у њујоршком Музеју модерне уметности (МоМА). Том приликом, Абрамовић је извела и свој чувени перформанс, који је подразумевао истрајно седење на столици, и то шест сати седмично, током три месеца, док се пред њом смењивало хиљаде посетилаца, који су могли да заузму позицију на супротној празној столици и погледају уметницу у очи.
Неко се протеклих дана, након посете Александра Вучића Белој кући, згодно досетио и направио фотомонтажу председника и уметнице у идентичној ситуацији из поменутог перформанса, при чему је искоришћен аутентични кадар Вучићевог седења у Белој кући, насупрот Трампа, приликом потписивања исто тако неочекиваног споразума. Политика је пуна изненађења, рекло би се, али зато је овај тренутак постао толико виралан на друштвеним мрежама, да је за кратко време постао главни топик, не само у реакцијама обичног света, већ и представника високе светске политике. Сцену Вучићевог седења у Белој кући коментарисала је портпаролка руског Министарства иностраних послова Марија Захарова, која је том приликом препоручила Вучићу да се у таквој ситуацији боље седи на начин једне Шерон Стоун, прекрштених ногу, него што је то он учинио у свом невољном перформансу с Трампом. Политичари који седе на две или више столица обично заврше као предмет спрдње, као што се то догодило ауторитарном председнику Србије, који је отишао у Вашингтон, остављајући техничку владу да потписује декларације подршке и аплаудира из Београда. Док је седео на тој столици, могао је да помисли на оно што ће његов блиски сарадник Марко Ђурић, наследник политичке лозе Пашића, ускоро изнети на друштвеним мрежама. А то су столице и седење на различитим местима, нарочито у Кремљу. Наиме, након коментара Захарове, Ђурић је скочио да одбрани свог председника, упозоравајући да он не дозвољава да неко вређа „поносну Србију“, нарочито не они где је председник Вучић седео и по сат и по, чекајући на пријем. Но нико се није наљутио на Путина због тог и таквог седења, рекло би се губљења времена на обичним столицама у чекаоницама Кремља, али је зато Марија Захарова постала главна мета српских таблоидних и придружених медија.
Обрачун са званичним ставом Русије, који је изнела портпаролка Захарова, правећи духовито поређење Вучићевог седења са сценом из Ниских страсти, прерасло је у мизогини талас, нимало необичан за домаће медије, али утолико симптоматичан јер се први пут оштрица Вучићеве медијске машинерије окренула против Русије, што је директни резултат његовог перформанса у Белој кући. „Простаклук и примитивизам“Захарове постали су еуфемизам за дистанцирање од руског утицаја, што је бацило на муке Ивицу Дачића и његов СПС, јер је „случај поста Захарове“долетео у време председникове одсутности као тектонско померање тла услед компоновања нове владе. Дачић је покушао да целу ствар изглади с министром иностраних дела Русије Сергејем Лавровом, не би ли се ублажила дуго конструисана слика о „вековном пријатељству Србије и Русије“. Напослетку, Захарова се извинила, неуверљиво објаснивши да њена опаска није била уперена против председника Србије већ према Трампу.
Док је седео на Трамповој столици, Вучић је могао да помисли на то како тај перформанс изгледа у јавности, али то није учинио јер би се у том случају то свакако одразило на говор његовог тела, које је у овом случају одашиљало поруку да му све ово није требало. Овако је демонстрирао стање сопствене одсутности и малодушности, произведено губитком домаћег контекста у коме се његова ауторитарност, подржана медијима и армијом послушника, производи као и мит о успешности Србије под његовим руководством. Перформанс седење на Трамповој столици, међутим, направио је од њега школарца који је заборавио да напише домаћи задатак, за који ће касније слагати да га има, али код куће, и да му је главна тема била „проток робе, капитала и људи“. Догађа се, али не у Овалном кабинету.
Политичари који седе на две или више столица обично заврше као предмет спрдње као што се то догодило ауторитарном председнику Србије, који је отишао у Вашингтон остављајући техничку владу да потписује декларације подршке и аплаудира из Београда