Синдикални снови и изврнута реалност
МИНИМАЛНА ЦЕНА РАДА ЗА 2021.
ООд одлазеће Владе и Министарства финансија
очекујемо да подигну непристојну понуду да минимална зарада наредне године достигне вредност минималне потрошачке корпе од 37.714 динара. Испод тога нећемо ићи вај текст започињем питањем: јесу ли посао и остварена зарада у Србији гаранција да сте побегли из зоне сиромаштва и робовања логици свакодневне борбе за преживљавање? Наградно питање заправо гласи: колико је месечно потребно нашој трочланој, просечној породици за иоле пристојан живот?
У актуелним преговорима око висине минималне зараде, који се морају окончати у законском року до 15. септембра, синдикати траже да минимална зарада досегне 37.714 динара, колико вреди минимална потрошачка корпа. Притом, минимална потрошачка корпа није у зони пристојног живота, већ у простору буквалног преживљавања. Примера ради, 1.500 динара за књиге, свеске, уџбенике или 80 грама парадајза дневно су само неке од невеселих илустрација празнине ове корпе. Поређења ради, актуелни минималац од 30.022 динара је при дну минималних зарада у иначе заосталом и демографски испражњеном региону.
Је ли то тај неоствариви сан, који - како рече ових дана председник Александар Вучић - сањају синдикални лидери? Није то ни медијална зарада од 45.000, до које једва добаце зараде половине запослених,
па ни просечна зарада од 59.000 динара. Зона реалности и пристојности „сна“почиње причом о гарантованој заради у висини нормалне потрошачке корпе која вреди данас 73.000 динара или 600 евра.
Заправо, минималац би, законски гледано, требало да буде екстремна и временски ограничена кризна ситуација, односно сума коју послодавци исплаћују својим запосленим у таквим околностима. Но то је постало реално стање у коме се нашло готово 380.000 запослених и још већи број радно ангажованих и оних који егзистенцију обезбеђују у сивој економији.
Притом, када је о преговорима реч, не ради се о различитим сновиђењима и проценама реалности, већ о процесу у коме преговарачи полазе од сета јасних и мерљивих показатеља. Од оних економских попут друштвеног производа, кретања запослености и незапослености, очекиване инфлације и раста цена, остварене продуктивности до кључног социјалног критерија вреднованог кроз минималну и „нормалну“потрошачку корпу.
Након отварања преговора и дефинисања критерија и полазних позиција, представници Владе су изашли са предлогом о повећању у распону од четири до шест одсто. Овај износ би и уз повећање од шест одсто (182,9 динара по сату или 31.823 динара месечно) остао испод линије сиромаштва за трочлану породицу (36.000 динара).
Пристајање на овако низак ниво повећања би значило потпуно одустајање од договора постигнутог на Социјалноекономском савету (СЕС) пре две године да минимална зарада достигне ниво минималне потрошачке корпе. И то не само за наредну годину, већ и за неколико година после тога.
У наредних пар дана очекујемо да одлазећа влада, у лику Министарства
финансија, подигне своју непристојну понуду на износ који представља у процентима изражено двоцифрено повећање минималне зараде. Оно оставља бар могућност да наредне године минимална зарада пристигне вредност „фасцинантне“минималне потрошачке корпе. Испод тога нећемо ићи.
Када би се само уважили планирани раст БДП-а, кретање продуктивности и инфлације као критерији, полазна основа за увећање би била двоструко већа. Подсећања ради, прошле године Влада је са истим анализама и параметрима подигла минималну цену рада за 11 одсто. Или то они не верују у сопствене пројекције?
У условима актуелне кризе изазване пандемијом простор за повећање би требало, у име свих нас и нашим новцем, да пронађе управо Влада тако што ће олакшати терет послодавцима смањивањем парафискалних намета и повећањем неопорезивог дела зараде.
Најсиромашнији више не смеју да подносе терет стања у коме смо се нашли због деценијског недовољног раста уз растуће неједнакости. Не могу се, рецимо, помирити са податком да нам трећина деце одраста у сиромаштву. Кривац је разорна комбинација сервилног односа према страном капиталу, клијентелистичке владавине подобних партијских кадрова над јавним сектором и брака из рачуна политичара и тајкуна. Списку треба додати и стручњаке без савести.
Дебљи крај су извукли радници, али и послодавци, посебно они средњи и мали, као и професионални и компетентни представници средње класе - наставници, лекари, официри, новинари … сви који се нису нашли у коруптивном ланцу. Судбина старих и пензионера је тек посебна, тужна прича.