Црне слутње у Белој кући
Када је председник Србије Александар Вучић претходних месеци најављивао да иде у Вашингтон где га очекују тешки преговори, био је у праву. Оно је заиста било тешко. Али за гледање.
Може се чак рећи да, колико год њему било тешко тамо, нама је заиста било много теже. Сви смо мислили да ће Американци албанску и српску делегацију затворити у неку просторију где ће се сатима, па можда и данима, водити рововска борба за различите интересе, председник Србије би евентуално одбио да једе и одспавао би мало на поду, али то би мањевише било то.
Међутим... није се десило ништа од тога. За почетак, председник и министар финансија су нас упозорили да су Американци покушали да нам подметну тачку 10, у којој се од Србије тражи да призна Косово као државу. Иако се испоставило да то није тачно, а изјаву је демантовао чак и Ричард Гренел, амерички специјални изасланик за дијалог Београда и Приштине, то је био тек почетак дешавања од којих нам је било тешко.
Следећи пут нам се слошило кад смо сазнали шта су потписали, а тада није било добро ни председнику Вучићу који је, судећи по снимку који је сада већ обишао планету, и сам ту на лицу места схватио на шта је све ставио потпис. Ово се посебно односи на одредбу да Србија мора до јула своју амбасаду у Израелу да премести из Тел Авива у Јерусалим. Како се све ово десило, није познато, али има индиција да су председника за овај састанак припремали исти они који су му ономад спремили податке о погибијама перача прозора у Америци, дакле, боље није могло.
Мислили смо да су ствари мало почеле да се крећу у бољем смеру кад је председник објавио да му је Трамп поклонио оловку и кључ од Беле куће. Леп гест, ипак нас Американци поштују, помислисмо, чак смо почели и стидљиво да скандирамо: „Ми имамо оловку, а где је вама, алееее!!!“, а онда нам је председник открио да му је Доналд Трамп рекао да он сада може да уђе у Белу кућу кад год пожели, па шта ту може да крене наопако? Знамо да председник није неки партијанер, није као да ће са друштвом да упадне у Белу кућу, организује журку и после свега демолира простор. Пре би могло да се деси да упадне тамо како би се осамио и спремао часове руског или читао неку књигу о геноциду. Али авај! Испоставило се да су оловке и кључ добили такође и Албанци. Испоставило се да Американци цене и њих барем колико и нас, али се испоставило и да тих оловака и кључева има у Белој кући чак и у слободној продаји, као сувенира.
С обзиром на то колико је председник потписивањем споразума погоршао односе са Русијом, Кином, Европском унијом, Турском и већим делом муслиманског света, изгледа да ће нам тај кључ бити потребан и да ће нам врата Беле куће у догледној будућности бити једина отворена. Ако Трамп не промени браву.
Након тога, све је отишло дођавола. Вучић је постао предмет глобалне интернет спрдње у коју се укључила чак и Путинова блиска сарадница Марија Захарова, а главни на бранику Вучића био је Марко Ђурић. Није да смо много очекивали од њега, али како га је бранио, боље да није. Изнео је информацију да је Вучић Путина на састанцима чекао и по сат и по времена, чиме не само да је додатно обрукао председника, већ се логично наметнуло и питање да ли нас то лаже Ђурић сада или нас је лагао Вучић раније, сваки пут кад нам је говорио како га је Путин дочекао као грофа. Све у свему, не каже се џабе „Дабогда те бранили ко Марко Ђурић Вучића“, а како ствари стоје, ускоро ће се говорити и „Дабогда те бранили ко Вучић Србију пред Трампом“. Али добро, на крају дана, макар имамо оловку. И кључ.
Учетвртак, када је мој Алек у Вашингтону нешто потписивао, баш тог историјског дана сам био са Наташом, змај женом, у њеном родном Осмакову, а оно се налази ту, између Беле Паланке и Пирота. А у Осмаково нас је позвала Валентина (37), рођена у Шибенику, одрасла у Београду, а која је пре месец дана раскрстила са престоницом и решила да са ћеркицом Леом живи, ето, баш, у Осмакову!? Валентина, иначе, има агенцију за промет некретнина и за месец дана успела је да из Београда у напуштено Oсмаково преведе шест београдских породица! И све је више Београђана који схватају да у престоници више нема живота, јер је мој Алек за потпис у Белој кући од Трампа добио на поклон - хемијску оловку која ће, бојим се, бити фатална по Србију.
Валентинина кућа у Осмакову ме подсећа на Борину кућу у Врању. Види се да је ту живео неки сеоски трговац стоке или чорбаџија, тек то је она раскошна сеоска архитектура из минулих векова. Него, пописмо кафу и ракију и упутисмо се са ка Голошу, с кесама хране и пића које је добровољно, као шерпас, вукао Валентинин пријатељ Илија. А Голош је свето место и видиковац изнад Осмакова, где из једног корена расте пет столетних храстова, а испод њих је и поломљени камени крст и то данас напуштено место зове се, обично, црквиште. Тако се по целој Србији зову она места где су се сударали стара српска вера и хришћанство и из тог трагичног судара имамо ово данашње јадно духовно стање, зачињено још и Титовим комунизмом.
Извалили смо се на прострти чаршав и полулежећи, као на некој Платоновој гозби, уживамо у пиротском роштиљу и македонској „кратошији“, али и у прелепом видику које је залазеће Непобедиво Сунце обасјавало. Еј, види се кочоперни, сувопланински Трем, а и Столови изнад Бабушнице где су се богумили склањали од немањићких