Политика Договор из Вашингтона ЛОША ТРАМПА КОД ДОНАЛДА ТРАМПА
Попут већине, шеф дипломатије Ивица Дачић није крио да нема ни за бобу више података од обичних грађана, али је здушно бранио „историјски добитак“Србије. Сада је бар јасно да је једини добитник председник САД
На договоре који су, прошлог викенда, постигнути у Вашингтону између Александра Вучића и Авдулаха Хотија, у присуству Доналда Трампа реаговале су и светска и домаћа јавност, али мало ко је умео ишта конструктивно да каже, сем да
су све три делегације имале другачије планове за крај. Не само због комуникације којом су збуњивале јавност, демантујући једни друге - Ричард Гренел је већ првог дана демантовао Синишу Малог да је у члану 10 који је из договора избачен постојала намера
да се подметне међусобно признање - него и због мањка информација о садржини од којег је патио и цео државни врх који је остао у Србији. Него и због аљкавости и непрецизности документа, које касније уочавају правници и због којих се чини да творци
нису ни имали намеру да заживи. Сем у ретким, прецизним, а Трампу и најважнијим тачкама.
Патријарх Иринеј коментарисао је део договора који се односи на имовину и права СПЦ речима да је став цркве о КиМ познат и да ће суд дати кад буде знао шта документ подразумева. Поштеније од шефа дипломатије Ивице Дачић који, такође, није крио да нема ни за бобу више података од просечног грађанина, али је здушно бранио „историјски добитак“Србије. Сада је јасно да је највећи добитник догађаја Трамп, који је косовски процес успешно убацио у геостратешке амбиције свог тима у финишу председничке кампање, па на Твитеру поентирао својим виђењем договора: „Сјајан дан за мир на Блиском истоку. Већински муслиманско Косово и Израел су се договорили да нормализују односе и успоставе дипломатске везе.
После састанка са Вучићем у Овалном кабинету, председник САД је твитнуо да је то био „сјајан дан за мир на Блиском истоку“. А какав је то био дан за Србију? Е, то ћемо тек да сазнамо
Одлично урађено! Још исламских и арапских земаља стиже ускоро!“
А Србија? Кренимо редом. У већини декларативне одредбе ових готово истих докумената за Београд и Приштину, завршавају двема конкретним. Прва је да Србија има једногодишњи мораторијум на кампању повлачења признања косовске независности и још (нејасно колико дуго) на захтеве другим земљама и организацијама да не признају Косово. Косово има мораторијум да за тих годину дана не конкурише за чланство у међународним организацијама. Асиметрија у том делу договора долази отуд да Косово већ сад готово да нема избора, јер организације које преостају за чланство, посредно или непосредно подразумевају већину у УН, коју је Србија избила кампањом повлачења. И нарочито отуд што Приштина са савезницима има 12 месеци да слободним лобирањем добије нова признања и поврати већину у УН. Друга конкретна одредба за Србију значи отварање амбасаде у Јерусалиму наредног лета, а поткрај септембра трговинског представништва и државне канцеларије. За Косово, додатак на отварање амбасаде је и да ће се Израел и Косово узајамно признати.
Прве одредбе договора односе се на инфраструктурне пројекте, минишенген, финансијске пројекте са агенцијама САД, студију изводљивости за заједничко управљање Газиводама, отварање Фонда за развој САД (ДФЦ) у Београду, признавање диплома и сертификата, црквену имовину, а потом следи стампедо америчких ускоинтересних тачака - диверсификација извора енергије, обавезивање на „проверене добављаче“за 5Г мрежу, провера путника у авио-саобраћају и размена информација са САД, чија ће се технологија при томе користити, криминализација Хезболаха као терористичке организације и декриминализација хомосексуалности заједно са 69 других држава.
Свака од тачака, у зависности од договора иза кулиса, може и не мора да произведе озбиљне последице по међународне односе Србије. Према до сада доступним информацијама - још једно обавезивање на диверсификацију као и на поуздане добављаче за 5Г- још увек не значи ударац у леђа Русији и Кини. „Али оне свакако не могу бити срећне да се на овај начин везујемо за САД“каже Милан Крстић, спољнополитички аналитичар, асистент на Факултету политичких наука.
„Судбина овог договора зависиће од многих околности, а само неке од њих су председнички избори у САД и политичка криза у Приштини. Треба знати и да бројни претходни договори нису имплементирани. Па иако су у најважнијим на Балкану САД учествовале, такође се мора имати на уму да овај оне нису потписале. Ако Трамп буде реизабран, можемо се уздати да ће бити захвалан на овом великом доприносу његовој кампањи. Ако пак демократе победе, можемо се надати само да им дипломатска активност да помажу Израелу неће бити битна.“
Кренимо редом. Бланко дозволу да потпише документ председник је добио од Владе Србије при одласку у САД, али његово формално право да на тај начин представља државу у други план је изгуран самом формом документа који је, на крају, потписан. Вучић и Хоти потписали су одвојене папире од 16 тачака с разликом само у последњој и обојица су (мада се у јавности до овог тренутка појавила само Хотијева верзија) добили протоколарно писмо од Трампа којим их он обавештава да „прима к знању да ће они радити заједно и спровести овај споразум“(Ричард Гренел). Због начина и форме испоставиће се да ни у једном парламенту ратификација ових верзија није обавезна, али да они истовремено нису ни обавезујући ни за кога. Зависиће само од силе притиска и слабости подлегања.
Стручњак за међународно право са ФПН Милош Хрњаз објашњава за НИН да то произлази из свега што је до сада у јавности познато о потписаним папирима, који се према Бечкој конвенцији о праву међународних уговора из 1969. не могу сматрати међународним споразумима. Ако би, пак, Београд, Приштина или Вашингтон покушали да се позову на могућност да се на Косово не односи ова конвенција, то би подразумевало да Косово само признаје да није држава.
„Могуће је, по међународном праву, да споразум буде потписан, а да на документу не стоје потписи обе стране, али је у том случају, по члану 13 ове конвенције, потребно да се размене инструменти, а услов да се сматра споразумом је да обе стране искажу сагласност да их такав споразум обавезује на основу такве размене иснтрумената. Колико знамо, до размене инструмената није дошло, свака страна има само свој примерак, а ми и тврдимо да са Приштином није било споразума. Трећа могућност је изјава воље, обећање које обавезује, али ни до тога овде није дошло“, каже Хрњаз.
Поред тога што не испуњава формалне услове за стицање статуса међународног споразума, овај документ, по Хрњазу, томе не одговара ни по садржини. „Већина тачака овог документа не дефинише циљеве, рокове, начин.“
Изјавама да ће бити потписани билатерални споразуми (сваке стране са САД), а потом да је обављена размена писмена, председник Србије заузима став да договор сматра међународним споразумом, чиме не оставља наде за критичаре садржине. Нарочито не за најспорније тачке договора. У прве две се, наиме, подсећа да пројекте ауто-пута и пруге Београд - Приштина, којима је Гренел прекинуо застој у дијалогу фебруара ове године. На тим пројектима сарађиваће и америчка Експорт-импорт банка и Међународна развојна финансијска корпорација, која ће отворити представништво у у Београду.
О каквим је тачно пројектима реч, под којим условима ће се реализовати и каква ће бити корист, чланови српске делегације још нису стигли да објасне. Договор о прелазу Мердаре и приступање „мини-шенгену“Србији могу да послуже за отварање „граница“са КиМ и повезивање, нарочито са српским срединама. Директор Центра за геостратешке студије Душан Пророковић, међутим, не очекује реализацију „мини-шенгена“у догледно време, јер је то систем који су и озбиљне државе развијале 30 година.
Ради заједничког коришћења језера Газиводе договорено је да се уради студија изводљивости, заједно са Департманом за енергетику САД. Из Приштине, поред незадовољства што Србија није признала Косово, јавља се незадовољство унутар владе и због Газивода. Јер Приштина тежи искључивој надлежности над постројењима, која тренутно држе Срби. За оне који су заборавили председникове речи: „Не дам Газиводе“, ваља подсетити да то језеро, чија се трећина простире на територији општине Тутин, није важно само због производње струје и водоснабдевања, за које Вучић сада каже да од тога Србија ни до сада ништа није добијала. Значај је стратешки и понајвише у чињеници да је највећи део енергетског система Косова (ТЕ Косово А и Б у Обилићу и преносна мрежа) повезан са језером (у коме се хладе реактори) и ХЕ Газиводе и трафостаницом Валач. Пророковић сматра да је и та тачка на дугом штапу.
„Након овога све косовске теме су отворене и једна по једна нам одлазе из руку, а при томе се не види ни потенцијал да се оне реализују. За 5Г мрежу, на пример, имамо потписан уговор са Хуавејом о пројекту паметних градова. Овако формулисана
не мора да значи, али сви знамо да Трамп овом одредбом мисли на Хуавеј, против кога води рат. Исто као што води против Турског и Северног тока“, каже Пророковић.
У одговору на твит Марије Захарове, портпаролке руског министарства спољних послова, којим указује на понижење Србије, а касније објашњава да је заправо алудирала на иживљавање Вашингтона, Марко Ђурић тврди да је и амерички течни нафтни гас избачен из споразума.
У непрецизном договору, спорно је, према Крстићу, и то што, у једној од две по нас најскупље одредбе, рок остаје недефинисан и није јасно да ли се на годину дана или унедоглед односи и рок за уздржавање од формалних и неформалних захтева било којој држави или међународној организацији да не призна Косово.
Само израелско признање Косова симболички је важно, али не може да повуче више признања, слажу се саговорници НИН-а, јер је тај корпус исцрпљен. То може да се догоди због прећутног одобравања Србије, која ће, испоштује ли договор, бити трећа на свету, а прва европска земља са
Због начина и форме испоставиће се да ни у једном парламенту ратификација потписаних докумената није обавезна и да они никога не обавезују, тако да ће њихова судбина зависити само од силе притиска и слабости подлегања