О ВОЂАМА КОЈЕ ЖЕЛЕ ДА СЕ ДОПАДНУ И ДОДВОРЕ СВИМА

АУТОРСКИ ТЕКСТ ВЛАДИКЕ ГРИГОРИЈА ЗА НИН

Задобијајући наклоност великог броја људи, појединци на истакнутим друштвеним позицијама не само да стичу моћ над масама већ и, сразмерно порасту моћи, све теже могу да задовоље незајажљиву пројекцију сопственог ега о својој изузетности и јединствености. Дакле, није више реч о здравој потреби, него о озбиљној метастази једног психолошки веома комплексног феномена

Година 2020, која још увијек није на измаку, из коријена је протресла свијет који познајемо. Ипак не треба заборавити ни то да су велики потреси нужни како би се десиле значајне промјене, како оне у нама тако и оне око нас, за којима наше доба и ми сами несумњиво већ дуго времена вапимо.

Овај пут ћу се осврнути на тектонске потресе који су доста регионалнијег и „локалнијег“карактера, и који можда неће имати толико одјека у свијету колико у балканском микрокосмосу, оном који се врти око Дурмитора. Иако на први поглед можда неуочљиво, ти потреси добрим дијелом повезани су с једним старим психолошким феноменом, који ме одавно интригира и који постаје све видљивија појава. Ради се, наиме, о суманутом настојању људи да се допадну и додворе свима око себе.

Сам порив за допадањем стар је колико и човјечанство. Сјетимо се само Каиновог настојања да се допадне Богу приликом жртвоприношења. Али, упркос Каиновим напорима, Авељова жртва се више допала Богу, а Каин је због тога убио свог брата Авеља. Од „случаја“Каина и Авеља читава историја човјечанства заправо је, на извјестан начин, историја настојања да се људи допадну једни другима, или пак самима себи. Примјетно је да, задобијајући наклоност великог броја људи, појединци на истакнутим друштвеним позицијама не само да стичу моћ над масама већ и да, сразмјерно порасту моћи, све теже могу да задовоље незајажљиву пројекцију сопственог ега о својој изузетности и јединствености. Дакле, није више ријеч о здравој и свакако нужној

потреби да се јединка допадне онима с којима жели да изгради животну заједницу, него је посриједи озбиљна метастаза једног психолошки веома комплексног феномена, који може бити тема читаве једне филозофске расправе. Међутим, моја намјера није да проникнем у узроке јављања поменутог феномена, него да се осврнем на његове посљедице, оне које ових дана јасно можемо видјети пред собом.

Оно што несумњиво упада у очи јесте чињеница да што је „посједник“порива за допадањем на повољнијој позицији за остваривање свога порива, то је и његова потреба да се допадне другима већа и незаситија. Отуда одједном, умјесто природне и пожељне потребе да се допадне онима с којима изграђује заједницу, добијамо појединца с мегаломанским настојањем да се допадне цијелом свијету. А да је такво нешто немогуће опоменуо нас је давно, још у 7. вијеку, Свети Јован Лествичник, који је, између осталог, записао ону чувену ријеч о томе да онај који жели да се допадне свима, или је луд или ће тек полудјети.

Колико је поменуто настојање разорно, види се веома пластично на примјеру људи који су на позицији

власти (ово говорим с дозом самокритичности и самоопомене, као неко ко такође врши један облик „власти“). У једном тренутку, било да желе да се додворе народу, својим колегама на власти или неким видљивим и невидљивим центрима моћи, бивају гурнути у амбис. У свему томе најгоре је то што они који се стропоштају у провалију повлаче и остале за собом, најчешће оне који су ни криви ни дужни, то јест управо сâм народ који предводе.

Примјера ради, у не тако давној прошлости постојали су политичари који су уџбенички примјер тога како се вишеструке игре допадања и додворавања плаћају скупо. Тако је у она смутна времена „транзиције“(ако код нас посљедњих деценија и има другачијих времена осим оних смутних и „транзиционих“) из једне велике државе у другу, знатно мању, а недуго потом из те исте у још мању – извјесни политичар због додворавања неколико пута промијенио свој „ћурак“. Али, како каже народна мудрост, све до једном, будући да га је на крају, да иронија буде већа, смјестио у затвор онај коме се највише додворавао.

Горепоменути, који је свог колегу смјестио иза решетака, нашао је потом и сâм начин да се допадне мно

Има појединаца с мегаломанским настојањем да се допадну целом свету. А да је такво нешто немогуће опоменуо нас је давно, још у 7. веку, Свети Јован Лествичник, који је записао ону чувену реч о томе да онај који жели да се допадне свима, или је луд или ће тек полудети