ЛОШИМ ПРОПИСОМ ДО ПОЛИТИЧКОГ КАПИТАЛА
ЧЕКАЈУЋИ ПРИМЕНУ ЗАКОНА О УТВРЂИВАЊУ ПОРЕКЛА ИМОВИНЕ И ПОСЕБНОМ ПОРЕЗУ
Министарство правде, односно Влада Србије, нису уважили ништа од примедаба академске јавности које су им биле предочене. Ни представници опозиције нису искористили ниједно слово јавно објављених примедаба да би критиковали власт или да би предлагали измене предложеног закона
Закон о утврђивању порекла имовине и посебном порезу који је ступио на снагу у првој половини марта 2020. на један изузетно упечатљив начин сведочи о стању у коме се налази наше друштво. Прво, сам његов назив многе од нас би могао да наведе на помисао да су његове норме намењене хватању укоштац са последицама нелегитимног богаћења једног броја појединаца, које је започело у последњој деценији прошлог века и које се може ставити на терет баш свакој власти која је у том периоду водила Србију. Велико, важно, болно, и што је можда најважније изванпартијско питање о коме би у најмању руку требало започети озбиљан разговор у српској јавности, нарочито уколико се узме у обзир све израженија друштвена неједнакост која оптерећује друштво и спутава шансе за бржи развој.
Међутим, када прочитамо одредбе овог закона схватамо да, ако је његов творац и желео да покуша да се упусти у решавање овог питања, од те намере је очигледно одустао, највероватније суочен са свим тешкоћама које су са њиме скопчане. Нажалост, ништа сем пуког осећаја немамо да бисмо могли да донесемо закључак да ли је можда творац Закона имао веће амбиције и ако јесте, шта га је навело да од њих одустане. Свако ко иоле нешто зна о ослањању на правне норме за исправљање друштвених неправди, зна да је то Сизифов посао и да једини успешни примери постоје само у револуционарним или послератним временима, када можемо с правом да посумњамо и у потпуну ослоњеност на строго слово закона. Оно што покушавам да кажем је да нико иоле поштен не би смео да да
Ниједна власт од 2003. није успела да успешно примени унакрсну процену пореске основице, иако је свака уз гласну медијску помпу најављивала да ће макар покушати да то учини
себи за право да прекори аутора Закона што је прво такву идеју имао (ако ју је имао), или што је од ње одустао (ако је од ње одустао). Оно што видим као проблем јесте то што се о овоме никаква расправа није водила.
Донети Закон јесте пука разрада решења које је у српско пореско право унето још давне 2003, Законом о пореском поступку и пореској администрацији, којим је предвиђено да се пореска основица пореза на доходак грађана може утврдити и као разлика између вредности нето имовине
на крају и на почетку календарске године, увећане за процењене издатке за приватне потребе, с једне и пријављеног дохотка с друге стране. Овакав облик процене пореске основице се назива унакрсном проценом и почива на примени здраве логике. Наиме, претпоставимо да нека особа 1. јануара 2019. нема било какве имовине, осим нешто скромне одеће. На крају те године иста особа има петособан стан у центру Београда. Тај стан – пораст његове имовине, могао је да потекне из наслеђа, покло
на или дохотка. Четврте могућности једноставно нема. Унакрсна процена пореске основице нам омогућава да упоредимо вредност пораста обвезникове имовине у посматраном периоду са пријављеним изворима из које је она могла да потекне. И ако обвезник није наследио стан, исти му нико није поклонио, а његов пријављени доходак није био довољан да му омогући куповину стана, онда нам је једини преостали закључак да је он стан купио дохотком који није пријавио и на који није плаћен порез.
Оно што треба рећи је да ниједна власт за последњих 17 година није успела да успешно примени унакрсну процену пореске основице, иако је свака подлегала искушењу да уз доста гласну медијску помпу макар покуша да то учини. Постоји много разлога за овај неуспех, али ми никада о њима на нашем јавном или политичком простору нисмо повели разговор. Неки од њих су правне природе, неки су везани за поступак примене и оспособљеност државних органа, а неки су свакако политичке природе (нпр. изостанак воље да се државним органима пружи адекватна политичка подршка и заштита од моћних појединаца).
Неочекивано, крајем 2018. и почетком 2019, представници власти излазе у јавност са предлогом Нацрта закона o утврђивању порекла имовине и посебном порезу. И мада им се често спочитава да превише ћуте, српски професори - наша академска јавност, за разлику од оне политичке, у овом случају није била нема. На Правном факултету Универзитета у Београду 20. марта 2019. више од два сата, пред публиком коју је чинило више од 100 најеминентнијих чланова српске пореске струке, вођена је жустра расправа између професора Правног факултета и представника предлагача. У ту расправу укључио се већи број оних их публике, тако да је могла да се стекне доста јасна слика шта струка мисли о квалитету предложених решења. Указано је на бројне недостатке, за које су критичари веровали да ће обесмислити исправан циљ коме предложене одредбе теже. С друге стране, у том истом предлогу садржане су и норме које указују да су њихови аутори свесни неких дубинских и веома важних проблема у нашем правосудном систему, односно у систему државне управе, као и да су покушали да унесу одређене полуге којима се штити основно начело правне сигурности, начело за које се основано страхује да је на удару у нашем, али не само нашем порескоправном окружењу. Другим речима, расправа о лошим, али и добрим странама Предлога закона је могла да нам отвори простор за сагледавање бројних проблема који тиште наше друштво, а можда и за неке корисне закључке. Истовремено, оно што је било важно за успех овог Општег семинара је искрено поштовање са којим су се његови учесници међусобно односили, упркос томе што се нису у много чему слагали.
Замерке представника академске јавности на овај нацрт предате су Министарству правде у писаном облику, а аутор овог текста је управо у НИН-у објавио свој критички поглед на његове норме. Од марта 2019, када је тај текст објављен, па до дана доношења Закона прошло је тачно годину дана. Министарство правде, односно Влада Србије, нису уважили ништа од примедаба академске јавности које су јој биле предочене. С друге стране, представници српске опозиције нису искористили ниједно слово јавно објављених примедаба да би критиковали власт или да би предлагали измене предложеног закона. Ни прва, али ни друга страна није покренула расправу, било о правним недостацима одредаба Закона, било о питањима на чије постојање указују, односно на чије промишљање позивају његове норме, од којих наводим само неке: Да ли је српско судство спремно да се ухвати укоштац са сложеним пореским предметима и да ли је нама потребно специјализовано пореско судство? На који начин променити однос према државној управи, у конкретном случају Пореској управи, да бисмо с правом могли да од њених службеника очекујемо да буду у стању да решавају веома озбиљне и понекад, чак и по личну безбедност, ризичне предмете (да ли терет борбе против нелегитимно обогаћених тајкуна може да носи Пореска управа у коју се деценијама недовољно улаже, која нема довољан број људи, а чији су запослени лоше плаћени за изузетно одговоран посао)? Како у ери када се глобално, дакле не само у Србији, проширују овлашћења пореских органа заштитити основну вредност правне сигурности? Или, пак, ако изађемо из једноставних правно-техничких оквира, како да решавамо огроман проблем растуће друштвене неједнакости у српском друштву?
Неко би могао да помисли да се иза овог текста крије увређена сујета професора који се суочава са реалношћу света изван амфитеатра у коме су студенти приморани да се претварају да их занима оно што им он саопштава. Нажалост, то није случај. Јер, да се у нашој јавности покренула било каква расправа о овом важном Закону, онда бисмо можда могли, услед тога што су се ти неки професори изложили суду јавности, да закључимо да су они потпуне незналице. А то би био хвале вредан и веома користан закључак који би помогао нашем друштву да зна кога да не слуша у будућности. Овако, остаје горак утисак да смо ми средина у којој више никога не занимају фундаментални проблеми, нити расправа у којој се учесници не либе да међусобно разговарају са пуним поштовањем и уважавањем чак и саговорника са којим се не слажу. Српско друштво ће преживети један, по дубоком уверењу овог аутора, лош закон (лош у смислу да неће постићи оно што се њиме тежи, ако изузмемо политички капитал који се његовим доношењем стиче). Није ни први, а засигурно ни последњи такав у нашем правном систему. Али, чињеница да ми више једни друге не слушамо и да смо престали да се занимамо за уљудну и корисну размену мишљења, то је оно што наводи на бригу. Јер, не само да имамо шта да чујемо једни од других, већ причати сам са собом није ни паметно, а ни здраво.
Неће ово бити ни први, ни последњи лош закон у нашем правном систему, али посебно брине што овде више нико никог не слуша и што надлежне не занима корисна размена мишљења