ПОРАЗ ПОЛИТИКЕ ТРГОВИНЕ
ЈЕДАН ПОГЛЕД НА УЛОГУ СПЦ НА ЦРНОГОРСКИМ ИЗБОРИМА
Немалу улогу у губитку власти ДПС-а има ангажман двојице епископа – Амфилохија и Јоаникија. Одвукли су део бирача ДПС-а ка опозицији и мотивисали нове да изађу на гласање. Колико год то било мало, у маленој Црној Гори то је било много
Ништа није тако моћно као идеја чије je време дошло, гласи чувена реченица Виктора Игоа. Чини се да је једно такво време северцем, али и буром, крајем августа дошло у Црну Гору. Велике заслуге има црногорско свештенство СПЦ, а нарочито двојица најистакнутијих епископа – митрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) и епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић).
Док у животу појединца 30 година означава човека у пуној снази, са јасним плановима за будућност, 30 година од, у једној или другој форми, владавине ДПС у Црној Гори означава деформацију и атрофију његовог политичког организма, које су довеле до коначног губитка власти. Није недостајало идеје ДПС-у: идеја је била - да сачувамо власт. По сваку цену. Манипулаторским, нимало демократским методама. Уобичајено. До сада је то увек доносило резултате. Међутим, та идеја не само да је лоша, него, пре или касније, престане да даје очекиване резултате. У случају августовских избора у Црној Гори, показала се довољно лоша да се власт и изгуби. Лоша је и због тога што се губе свакакве скрупуле у политичком деловању. У таквом „плазма“политичком
стању, средства политичке борбе су застрашивања, поделе, уцене, дизање тензија и отимање. То су главни инструменти освајања власти. Вероватно највећа грешка у немалој политичкој историји ДПС-а јесте покушај отимања цркава СПЦ и задирања у верска питања, али и повреде осећања значајног дела црногорске популације. Са тим савремена, прозападна, демократска, евроатлантска држава никако не би смела да има додира. То је, дакле, допринос ДПС-а губитку сопствене власти.
Међутим, немалу улогу у губитку власти ДПС-а има и агилан ангажман црногорског свештенства Српске православне цркве. Можда они нису у овим изборима били све и свја, али су били, показало се, макар свја. Одвукли су део бирача ДПС-а ка опозицији, а и мотивисали нове да изађу на гласање. Колико год то било мало, у маленој Црној Гори то је било много. Још важније: било је довољно! Највећа грешка ДПС-а је била у томе што им је рачуница била погрешна. Погрешили су јер љубав, надахнуће и страст коју носи вера и убеђење не могу да се украду. Ипак су људи комплекснија бића од онога што трговачка логика трампе „глас уз надокнаду“подразумева. Свеједно је било шта се у трговини нуди: опроштај (увек делимични!) дуга за струју, запослење (врло скромно плаћено, а после неминовних буџетских резова услед кризе и високе задужености, и врло неизвесно) или шта друго.
За разлику од ранијих пресудних периода (1997, 1999, 2003, 2006) и изборних циклуса, када су црногорске владике СПЦ биле тамо где им је и место – у позадини, дајући изјаве, подржавајући, али не и агитујући и убеђујући, владике се 2020. нису дале укротити.
Овим владикама скупи и бескрупулозни спин мајстори владајуће партије нису могли наћи ништа од онога што је код мале владајуће ДПС клике већ одавно постало норма: станове, предузећа, банкарске рачуне. По правилу стечене неким ослањањем на јавна средства (субвенције, помоћ, регулацију). О невидљивим ослањањима на јавна средства (корупцију) могуће је само нагађати. Додуше и то прилично прецизно, ако је судити по извештају Европске комисије.
Не само да је стамена вера водила црногорске владике, већ је учинила и невероватне ствари за обичног човека. Истог оног човека којег је владајућа партија давно заборавила, јер се у свом политичкодржавном деловању ослањала на интерпретацију и историје и садашњости, без много утемељења у чињеницама. Будућност је била испразна и упакована у флоскуле, које су давно изгубиле значење за многе људе. Нарочито оне млађе генерације. Колико је, с друге стране, СПЦ блиска том обичном човеку, може се видети у активностима владике Јоаникија. Он је водећи једну материјално врло скромну епархију СПЦ-а, не само у Црној Гори, успео да организује народну кухињу при Ђурђевим ступовима где се месечно спреми 2.400 до 2.500 оброка егзистенцијално угроженом становништву!
Политика је u Црној Гори пред последње изборе превидела оно
што су и разне политичке гарнитуре од када је света и века превиђале, па пропадале, да је рацио у политичкој калкулацији врло користан, али и инфериоран у поређењу са вером и идејама. „Рационални“макијавелистички приступ доноси краткорочне користи, које се након тога, по правилу, претварају у експоненцијалне политичке, а често и моралне, а тамо где је среће и правде, и материјалне трошкове. Вера одржава, на њој пловите у бурним временима, она вам даје кисеоник када сте под водом. Рацио никада сам није створио величанствене ствари; њих могу да изнедре само ум и срце у синергији - вођени бриљантном надахнутошћу и инспирацијом. Рацио је ненадмашан да решава проблеме, чије је зидове претходно разбила снага емоција и идеја. Величанствене ствари у физици Стивен Хокинг је постигао вођен вером у Бога и жељом да докаже његово постојање!
Бројни привредни и социјални проблеми и изазови пред Црном Гором остају у аманет новој политичкој гарнитури. Мисија владика је успешно обављена. Међутим, оно што је урађено победом на изборима далеко од тога да је довољно. Нове идеје, оличене у принципима око којих су се договорили Здравко Кривокапић, Алекса Бечић и Дритан Абазовић, јесу одличне. Њихова операционализација ће бити велики изазов, а нарочито у условима у којима се над њима надвија Милова председничка сенка и трзаји политичког утопљеника. Разлог за то је
што истинска промена, или ослобођење, како је то формулисао Макс Планк, следи тек након што главни протагонисти старих идеја „изумру“. Нико не предаје власт помирљиво, поготово када су улози тако крупни, а политички рефлекс за преживљавањем предаторски. Кључна потешкоћа у политичком животу, како је то за економију приметио Кејнз, није у новим идејама, већ да се ослободите старих. То је нарочито тешко када постоји наслеђе владања (!), а не управљања (!) друштвом.
Ако је судити по личности лидера најмањег, али једнако вредног члана опозиционог блока, Дритана Абазовића, потенцијала има доста. Чини се да је реч о поштеном, искреном и пристојном човеку. То може, иначе, бити и мана у политичком животу балканских државица. Али, стања у којем се ове државе, у конкретном случају Црна Гора, налазе је такво да се без таквих људи не може напред. Можда је кључна реч након избора у Црној Гори била „победа“. Опозиција је та која има права да је изговори. То право је посебно велико због услова у којима је извојевана. Међутим, кључна реч за
оне који су победили, када протекне време четворогодишње власти, а по свему судећи и орочене, краће, биће „достојан“. Само капитал „достојног“може да обезбеди суштинску трансформацију црногорског друштва и континуитет који она захтева, а која није могућа преко ноћи.
На крају, реторичко питање за све. Иако, можда, управо на њега на овим изборима није дат коначан одговор: Да ли су се на Западу смејали или су искрено веровали и/ или имали разумевања у исправност прављења приватне/партијске/кликашке цркве у Црној Гори? Ако је ово друго, онда је то озбиљно недостојно чак и критике. То је на срамоту и Аденауера и Де Гола, дубоко религиозних и посвећених хришћана, који су данашњу Европу стварали и створили. Мање је такав став проблем СПЦ или Црне Горе, или православних верника, или српског народа у Црној Гори, више је то проблем друштава и држава које заступају и из којих долазе ти политичари. Неће се ни тамо далеко стићи. Можда се, чак, и актуелни проблеми у функционисању институција на европском нивоу могу тумачити таквим, понекада потпуно од икаквих универзалних цивилизацијских вредности и принципа ослобођеним прагматизмом. Будућности ту нема. Свакако не оне која би била боља од прошлости, а, можда, чак ни оне добре. Често су присутне жалопојке о опасностима нарастајућег популизма. Али, ако се политика сведе на пуку трговину, раст, а у коначници, и победа популистичких кругова су неизбежни. Неће се тада нико сетити њиховог „разумевајућег“става о приватној партијској цркви у некој малој и релативно неразвијеној балканској државици, али апсурд је да се управо у таквом ставу осликавају све несреће европског политичког тумарања по лавиринтима компликоване и неизвесне геополитичке садашњости, а нарочито будућности.
Истинска промена, или ослобођење, како је то формулисао Макс Планк, следи тек након што главни протагонисти старих идеја „изумру“