КАКО ЈЕ ВАЛЕНСА ПОБЕДИО, А РАДНИЦИ ИЗГУБИЛИ
ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ ПОЉСКОГ СИНДИКАТА СОЛИДАРНОСТ
Светионик отпора комунистичком режиму изгубио је на значају, јер није било истинске жеље да се друштво чисти од старих кадрова. С друге стране, лидер Лех Валенса је свој ангажман капитализовао председничким мандатом и Нобеловом наградом за мир
За оне који се сећају онога што је Пољска донела осамдесетих година, обележавање годишњице синдиката Солидарност морало је изазвати помешана осећања. Четири деценије пошто је дозвољeн рад овој, тада илегалној организацији, која се усудила да се супротстави комунистичким властима и заузме се за стварна права радника, свечаност која је требало да обележи тај значајан датум није била ни налик ономе чему су се тада надали побуњени грађани.
Биле су то заправо две различите свечаности, и држане у различито време. Једна на којој су се окупили неки од некадашњих лидера и друга на којој су били данашњи чланови Солидарности, који су стајали уз актуелног председника Анджеја Дуду. Шта се догодило са заносом који је бродоградилиште у Гдањску, одакле је све почело, учинило славним? Штрајк који је августа 1980. започео
у том бродоградилишту, убрзо је привукао милионе незадовољних тадашњим лидерима и системом који им је доносио привилегије, док је већина грађана тонула.
Бес је био толики да је влада схватила да мора да попусти. Лех Валенса, радник бродоградилишта, председник синдиката, потписао је са владом споразум који је донео први самостални независни синдикат у источном блоку.
У наредним месецима чланство Солидарности нарасло је на девет милиона и то је био почетак промена које ће уследити. Најзад, девет година касније, на чело владе ступиће први демократски изабран премијер у посткомунистичким земљама, Тадеуш Мазовјецки. Већ то што се није дуго задржао на том месту, јер није био спреман да „чисти“политичку сцену од бивших кадрова, говори све о томе шта су желели Пољаци тада, у
тренутку када су осећали да побеђују комунистичке власти. А осећали су различите ствари.
Учланити се у Солидарност када она расте и захтева промене било је нешто друго од консензуса куда и како ићи даље. Нити су сви исто желели, нити су сви имали на уму исте начине на које би земља требало да се трансформише.
Лех Валенса добио је 1983. Нобелову награду за мир, подршку са свих страна, постао је национални херој и човек од кога се очекивало много. Када је 1990. стао на чело земље, земља је била пред транзицијом, напуштањем старих модела и прихватањем нових. Испоставило се да се револуционар није најбоље снашао ни у политици ни у економији, он сам био је понекад хировит, а и спреман на компромисе које његови некадашњи другови нису очекивали. По завршетку мандата председника 1995. покушао је још једном, пет година касније, али је тада добио занемарљив број гласова, поражавајућих један одсто.
Најзад, када су преко земље протутњали транзиција, демократија, усклађивање са Европском унијом, добити од чланства, негативне последице чланства и реформе, од Солидарности је остало сасвим мало.
Нешто боље радницима је понудила сада владајућа партија Право и правда, која је пре пет година добила изборе управо на програму који је помогао најсиромашнијима. Њихова десничарска политика можда није оно што је желела некадашња побуњена радничка класа, нити европска елита, али су очигледно успели да попуне празан простор у коме су се нашли губитници транзиције и они који у бриселским захтевима виде угрожавање суверенитета.
Што се Солидарности тиче, данас је то синдикат који броји око 500.000 чланова, близак влади, веома далеко од некадашњег утицаја и некадашњих идеја. Из времена када је створен остало је још само име и сећање на време када је Пољска изненадила свет. И снажне емоције које само помињање Солидарности изазива и ван њених граница.