СТВАРАЛАШТВО КАО ПЕРМАНЕНТНА РЕВОЛУЦИЈА
ИЗ ЗАОСТАВШТИНЕ БРАНКА ВУЧИЋЕВИЋА
Својим богатим опусом он је променио пејзаж српског и југословенског филма, али и више од тога, ауторски потписи једне велике филмске генерације тешко да би без њега у креативном својству били тако комплетни и у тој мери незаобилазни
Два у овој години објављена тома Целокупних дела Бранка Вучићевића, наишла су на изузетан одзив. Издавач, Филмски центар Србије, желео је да систематизује и сукцесивно презентује велику интелектуалну заоставштину овог плодоносног ствараоца, који је у југословенској и српској кинематографији, али и култури уопште, имао иконички карактер и представљао један од њених креативних врхунаца.
Kритичар, сценариста, преводилац, помоћник редитеља, дизајнер, „неодадаиста, флуксусовац“и ерудита
старог кова, Бранко Вучићевић је, истовремено, био један од последњих савремених полихистора српске културе. Појаву ова два тома Слободан Шијан, познати филмски редитељ, поздравио је следећим речима: „Kњига сценарија је капитални допринос нашој фимској литератури. Допринос Бранка Вучићевића југословенском и српском филму је јасно заокружен већ са ове две књиге“.
Стваралачка узданица и моторика српског филмског модернитета и један од корифеја деидеологизације југословенског кинематографског простора,
и свакако један од најзаслужнијих за грађење мостова ка новим филмским обалама, присутан је својим делом и четири године након смрти. Издавачка стратегија којом се руководио Филмски центар Србије заснивала се на свести да појављивање његових дела нема само комеморативни карактер, но управо служи да његово писање и његово промишљање филма учини присутним, живим, инспиративним и незаборавним.
То је најлепши филм који сам када гледао први је од ових томова и садржи текстове о филму. У врло систе
матском, хронолошком следу, имамо прилику да се упознамо са свим филмским критикама које је Вучићевић потписао у раздобљу од 1956. до 2013. и Најкраће филмске критике. Прва од ових филмских критика објављена је у Kњижевним новинама а последња у Медиантропу. Овај компилациони увид показује сву критичарску изнимност Вучићевића, луцидност, маестрални, непоновљиви облик критичарског минимализма у оквиру којег се критичка опсервација есенцијализује са тек неколико реченица. Писане специфичним стилом, непоновљивим даром експликације и јединственим иронијским набојем, ове критике су Бранка Вучићевића увеле у сам врх југословенског и српског писања, али и разумевања филма. Но, постоји још један, не мање битан фактор самосвојности ове драгоцене ауторске личности. Бранко Вучићевић је међу реткима који је неговао у подједнакој мери афинитет према новим филмовима и новим филмским формама, али је, истовремено, градио своје аксиолошко царство на матрицама класичне, односно популарне филмске културе.
Авангардни филм и Холивуд били су код Бранка готово метасинонимни вектори комплементарности, а Том Готовац и Слободан Шијан, на пример, били су међу реткима који су схватили да једно не искључује друго. Филм је као уметност синтезе имао своје законе чији је једини параметар вредновања оно поље инвенције које се не подвргава ниједној утилитарној сврси. Својеврсна фетишизација филмских нуспојава била је један од типичних Бранкових изума. У наведеном тому свакако ваља обратити пажњу на начин на који он луцидно проговара о ауторима, филмовима и појавама који у време својег настанка нису били ни на каквој цени (потписнику омиљени текст о филму Уметници и модели, Френка Тешлина…).
Још од текста Синемаскоп и магија филма, Бранко Вучићевић је медиј филма третирао као магију и његов критичарски језик је био, по свом идеативном склопу, управо одговор на ову магију. Данас, када се добрим делом о филму пише, ако се уопште и пише, тако неинспиративно и застрашујуће безлично, Бранко Вучићевић је не само неговао култ арбитра но остављао млађем критичком нараштају у наслеђе љубав и посвећеност као меру свих ствари.
Други том … Ма све су то само комедије са плакањем доноси четири Бранкова сценарија, предлошке који су касније реализоване филмове учинили култним и референтним естетичким садржајима југословенског филма. Реч је о филмовима Сплав Медузе,и Уметни рај, редитеља Kарпа Године, Шумановић, Бранка Димитријевића и Бориса Миљковића (који је за потребе другог тома написао изврстан предговор Писати филм). А ту је и сценарио за до сада нереализовани пројекат Бењамин у Москви, који је са сценаристичког становишта пројекат који нуди подлогу за врхунски филм. Валтер Бењамин је у Бранковом интелектуалном свету био једна од кључних фигура и интелектуалац којем се Вучићевић безрезервно дивио и није чудо, барем за познаваоце Бранкове стваралачке радионице, што је из ње најзад потекао и један филм посвећен њему. Валтер Бењамин је тако уступио место оној некадашњој фасцинацији Фрицом Лангом, која је резултирала ремек-делом Уметни рај, али су констелације остале симболички непромењене. „Без мјеста нигдје“уметник, измештен из свог стваралачког окружења и из своје средине, стваралачки и рецепцијски партиципира у другом културалном коду и окружењу.
Борис Миљковић је био немилосрдно поштен и написао: „Бранко Вучићевић, лично! Био сам се јако уплашио“, када су му на ТВ понудили реализацију Вучићевићевог сценарија Шумановић, комедија уметника… Вучићевић је свакако будио једну врсту констернације и са референцама иза којих се никада није склањао, једна врста паралитичког страха била је једна од реакција с којом је морао рачунати сваки потенцијални сарадник или саговорник.
Kада се данас рекапитулира (али не и архивира) наша кинематографска прошлост, случај Бранко Вучићевић остаће амблематско поље још дуго времена, ако не већ једна врста енигме. Пејзаж српског и југословенског филма променио је у битном али и више од тога, значајно је утицао да ауторски потписи једне велике филмске генерације тешко да би без њега у креативном својству били тако комплетни и у тој мери незаобилазни. Има сигурно оних који ће рећи да је Бранков филмски допринос рукопису Душана Макавејева, Желимира Жилника, Бате Ченгића, Kарпа Године неспоран и да је он у разним својствима (од помоћника редитеља у филмовима Макавејева Љубавни случај…Невиност без заштите) до косценаристе у легендарним Раним радовима (Жилник) био она незаобилазна карика која је с поменутим великанима калила челик.
Ове две књиге показују, између осталог, живот као интелектуалну и стваралачку авантуру и да будемо заједљиви на Вучићевићев начин, Бранков троцкистички порив да стваралаштво буде перманентна револуција показују, такође, да читање, гледање и инкорпорирање сакросанктних садржаја у везивно ткиво писања и гледања не мора да нужно резултира јаловошћу, елитистичком празњикавошћу и церебралношћу. Бранко Вучићевић је припадао онима којима слобода никада није поклоњена и који ју је увек изнова освајао…
Ове две богато опремљене и врхунски дизајниране књиге нуде и једну идеју модерног дизајна саобразну Бранковом духу: Борут Вилд је, сходно Бранковом концепту игре, књиге осмислио тако да наслова нема на корицама него на рикни…
сублимирани доживљај, већ и нешто од колективног доживљаја света. У мом раду, потреба да људско одсуство у приказаним просторима призове људско присуство, покушај је да се доживљај самог човека врати на ниво симбола. Такво промишљање присуства и одсуства, пролазности и трага који остављамо, омогућено је током пандемије. Сведоци смо архетипских призора и измењених контекста који су, доскоро, могли да припадају само домену снова.“