Време турбуленција
ФЕСТИВАЛ ЕВРОПСКОГ ФИЛМА ПАЛИЋ
Не одустајући од седмодневне манифестације, ни од једне програмске целине, па ни од броја филмова, уложен је велики напор да овогодишње издање не буде само фестивал континуитета
Непотребно је рећи да се овогодишње, 27. издање филмског фестивала на Палићу, из свих познатих што глобалних што локалних околности, у много чему разликује од пређашњих. За организаторе једног од најзначајнијих фестивала фокусираних искључиво на домете европских кинематографија, нимало није било лако да чак два пута померају термин почетка одржавања манифестације – најпре са традиционалног јулског термина на 3. август, а потом, условљени епидемиолошком ситуацијом, и на 12. септембар, када је обележен седмодневни фестивалски старт. „То је као да смо радили три фестивала у једној календарској години“, истиче Мирослав Могоровић, програмски директор, наглашавајући кључне препреке које су их спутавале у реализацији.
Тако је Летњу позорницу надомак Палића, готово митско место које је свакој пројекцији филмова у Главном такмичарском програму давало на додатној дражи, заменио Отворени универзитет у Суботици, далеко мање гламурозан, по чему се фестивал изједначио са било којом другом смотром у граду. Сасвим очекивано, број гостију је знатно редукован, те фестивалу присуствује тек по који странац, и ретки представници филмова у такмичарским програмима. Фестивал се тако одвија у биоскопима Абазија на Палићу, у Отвореном универзитету и биоскопу „Александар Лифка“у Суботици.
С друге стране, очито великом упорношћу па и трудом организатора, фестивал је у концептуалном и програмском смислу задржао читав свој референтни образац, почев од тога да ниједан програм није укинут услед недостатка средстава нити редукован, до чињенице да је и ове године чак више од стотину филмова распоређено у десет програмских целина, током
седам фестивалских дана, плус две изложбе као пратећи садржај. Организаторским напорима свакако су допринели и уметници и медији, који су здушно подржали напоре да ово издање Палића не буде само фестивал континуитета, већ да остави утисак попут сваког претходног.
За Радослава Зеленовића, директора Фестивала, једина опција била је, како каже, одржати Фестивал у његовом традиционалном облику, и не прећи на онлајн пројекције, чему су прибегли многи други фестивали овог лета. Далеко мањи број публике, сасвим очекивано, не брине их много с обзиром на најкомпликованије услове са којима се фестивал суочио – публика у затвореним салама седи са маскама, на прописно удаљеним седиштима, док се на улазу контролише телесна температура и спроводе друге епидемиолошке мере у потпуности,
што је наравно утицало да филмове види знатно мање људи но иначе.
Тако је тек неколико десетина људи присуствовало отварању Фестивала, током којег је емитован најновији филм Дарка Бајића Име народа, за који би се сигурно, у срећним временима, тражила карта више на знатно већем простору Летње позорнице на Палићу. И то не само зато што је фестивалска публика увек била наклоњена домаћем филму, већ и зато што је Бајић храбро ушао у епоху, како би испричао мање познату причу о историјским личностима као што су Светозар Милетић и његова борба са ветрењачама у историјски комплексном времену, током које сазнајемо и токове бурних живота његове ћерке Милице и загонетног Јаше Томића, чија прича са даљим током филма постаје још и најзанимљивија. Бајић се, заједно са својим косценаристом Костом Пешевским, озбиљно „суочио“са големим оригиналним сценаријем Милована Витезовића, те су њихови штрихови у финалном уобличавању произвели једно неусклађено дело, у коме прогутани драмски токови једнако боду очи колико и неуравнотеженост између телевизијског визуелног стила и очите редитељске жеље да читав садржај окрене ка жанровски заоштреном остварењу. Током више од два сата трајања, Име народа оставља утисак да би све далеко боље функционисало као телевизијска серија но целовечерњи играни филм. Али због откривања тако драматичних судбина наречених карактера, Бајићево ново дело се некако само намеће као уметничка споменица једном историјском периоду, војвођанској престоници из прошлости и ликовима који су их обележили, док реинтерпретација свега тога свакако ће бити предмет дебате.
А само који дан касније, у истом такмичарском програму, ветеранка светског и европског филма Ањешка Холанд показала је како се прави историјски филм, својом наизглед малом а жестоком филмском етидом о једном локалном карактеру чија судбина, испричана језиком филмског мајсторства, постаје глобално значајна. Шарлатан нас одводи у турбулентне педесете године прошлог века, у Чешку, где локални травар Јан Миколашек, човек који је лечењем биљем спасио на хиљаде живота, постаје двострука жртва послератног режима – што због свог сексуалног опредељења, што због алтернативне медицине којој је прибегавао. Холандова никада досад није била тако прецизна у приповедању једне наизглед безначајне епизоде о којој има мало писаних трагова, и захваљујући вештим урадцима њених директора фотографије и монтажера, успела је да изведе остварење епског замаха о трагичним судбинама апартних људи у временима безнађа.
Њено име у Главном такмичарском програму заправо је само једно у низу редитељских звезда, од Вадима Перелмана преко Филипа Гарела до Матеа Гаронеа, чија најновија остварења чине окосницу програма. Ипак, конципирајући програм, његов селектор Ненад Дукић трудио се и да изненади публику нечим новим и неочекиваним, па је тако, како и сам вели, посебно место дао немачко-украјинско-британско-руском филму ДАУ. Наташа, једном у низу филмова из серијала ДАУ, којег редитељски двојац Иља Кржановски и Јекатерина Оертел снима у континуираном трајању од 24 сата. У поменутом филму, који као први из серијала стиже на Палић у свом финалном трајању од више од два и по сата, све је реално, па и сцена секса која се намеће као његова окосница. За Дукића, појава оваквог филма је нешто сасвим ново и оригинално у савременој европској кинематографији, што пореди са појавом правца Догма Ларса фон Трира, као једне специфичне естетике која је, из формалног експериментисања самог аутора, променила мишљење и сагледавање филма као уметности у новом миленијуму.
Ауторски печат самим својим појавама свакако доносе и две добитнице награде „Александар Лифка“за допринос европској кинематографији – из угла странаца то признање припада мађарској редитељки Илдико Ењеди, док је од домаћих награђена Мирјана Карановић. Примајући признање на отварању овогодишњег фестивала, наша прослављена глумица је истакла значај Палића као промотера ауторског филма и креативног размишљања о стварности коју живимо. Како је последњих година почела да добија награде за животна дела, Мирјана Карановић је изјавила следеће: „Kад сте млади па добијете награду, то је некакво охрабрење и подршка за будућност. А награде за животно дело кажу да сва енергија коју сам уложила у то што сам радила, коју и даље имам за овај посао, та спремност да освајам нове просторе у уметничком универзуму, поготово филмском, у ствари јесте моја каријера. Та награда као да каже да сам била добра.“