Кисела будућност Србије
стављено мање купуса него што је планирано или ће бити стављена иста количина, али ће бити мање кисео због мањка средстава, односно мање соли и воде? Све су то дилеме које су, нажалост, остале без одговора.
На сву срећу, бар се није догодило оно чега су се поједини прибојавали, а то је да се на покретању овог пројекта изненада појави председник Србије Александар Вучић. Знате га какав је. Воли да се појави на свечаном отварању било чега, да прошета около замишљено, да значајно куцне нешто руком, да одржи говор... док ти њему објасниш да је ово каца купуса и да се ту не полаже камен темељац, он је већ забутао лопату унутра. За овај догађај, на сву срећу, изгледа није чуо. Дуго је био у Вашингтону, а и кад се вратио није се много оглашавао, тако да му је очигледно промакао историјски пројекат из Врњачке Бање. Тако је вероватно и боље, јер ко зна шта би му пало на памет.
Можда бисмо убудуће финансирали гомилу нових, сличних пројеката. Пројекат прављења шарених салата. Пројекат барења паприка. Пројекат кувања ајвара и слатког од шљива. Пројекат пуњења лигњи, који би му био посебно драг. Толико пројеката можда би било добро за оне који добију новац из буџета, али за буџет – тешко. А није време за трошење. Долази време узимања кредита од Американаца, знате, сећате се оног споразума. А ти кредити коштају. Можда ће нам бити лепо док их потписујемо оном Трамповом оловком, можда ћемо се осећати значајно, али мораћемо да их плаћамо. А они не наплаћују камату у купусу и корнишонима, већ у нечем другом, такође зелене боје.
Ако после пројекта кисељења купуса, који је локална власт подржала са 1,3 милиона динара, неко помисли да финансира и пројекте за шарену салату, ајвар или пуњене лигње, само нека има у виду да ћемо ускоро морати да враћамо кредите, а Американци не наплаћују камату у киселом купусу, већ у нечем другом, такође зелене боје
Управо сам написао деведесет песама о пресократицима, али и о „нижим сократицима“, а деведесет прва и последња била је о Марку Аурелију, цару над царевима, стоику над стоицима. Ах, разболео сам се присећајући се шта је Марко Аурелије говорио. Рецимо ово: „Историја људског рода је у историји космоса само једна реченица.“Или: „И Земља је само једна тачка, те је смешна такозвана бесмртна слава, рецимо, Веспазијана и Трајана. А у погледу на све народе, било да су Римљани, Германи или Срби, шта ће од њих остати за њина поколења? Шта ће остати од свих оних људи све и да добију почасне титуле и трон?“
А најболније је ово: „Погледај иза себе, тамо је безмерни понор времена. Погледај напред, тамо је друга безграничност. И, пред тим сазнањем живот је кратак, било да си живео три дана или да си имао три живота.“
После Марка Аурелија, некако, буде ми лакше када мој земљак Доналд Трамп дозволи себи да каже како се „Вучић бори као лав за Србију“!!! Еееј, та гнусна лаж над лажима не може да се прогута ни уз тартар бифтек са сосом од тартуфа. А Трамп је, на несрећу, наше горе лист, пореклом из села Трн на српско-бугарској граници, двадесетак километара од мог Видова. Али, шта то вреди када му за предстојеће председничке изборе треба да Београд постане други Јерусалим, а Србија „резервна јеврејска држава“и на томе његов „лав“из Јајинаца, његов српски Јуда ради, труди се из петних жила. И обузме ме нека сартровска мучнина када на киосцима видим како ми се, са насловних страна таблоида, у лице подмукло смешка српски Јуда кога више не могу да зовем ни мојим Алеком мада је у томе, јелда, било доста ироније.
Све ређе силазим и у Белу Паланку, не дружи ми се више са људима, са Србима, јер са њима не могу ништа да променим. Гајим бугарску