Његова екселенција
МАРКО ЂУРИЋ, БУДУЋИ АМБАСАДОР СРБИЈЕ У САД
Коначно решен статус човека коме је, супротно Закону о именовању државних службеника, шест година Влада продужавала статус в. д. директора Канцеларије за КиМ. Брисел је „покорио“, нека се спреми Вашингтон
Коначно решен статус човека коме је, супротно Закону о именовању државних службеника, шест година Влада продужавала статус в. д. директора Канцеларије за КиМ. Брисел је „покорио“, нека се спреми Вашингтон
Један од најобразованијих српских политичара, по избору Горана Весића, није завршио Правни факултет Универзитета у Београду, који је започео, него приватни Правни факултет за привреду и правосуђе у Новом Саду. То наравно више говори о Весићевом поимању образовања и образовној понуди у домаћој политици него о самом Марку Ђурићу, о коме је овде реч. У тој јавној препоруци коју је на телевизији Пинк дао за „новог амбасадора Србије у Вашингтону“, заменик градоначелника Београда каже још да је реч о човеку који је у обележја Србије увео Наталијину рамонду, који је водио 220 рунди преговора између Приштине и Београда, те да одлука Александра Вучића да он буде амбасадор значи да Србија шаље једног од својих најбољих људи у Вашингтон.
У присећању на Ђурићеве домете у српској политици неизбежан је утисак, међутим, да је највећу истрајност тренутни директор Канцеларије за КиМ показао у стоичком преузимању удараца, критика и неретко исмевања јавности за бројне неуспеле акције попут воза осликаног фрескама и националним мотивима, који никада није стигао у јужну покрајину или за покушаје спиновања да се какав-такав договор с Приштином прикаже као историјски успех, од којих критичари издвајају онај у коме се Ђурић служио фудбалским хиперболама и прогласио победу од 5:0. Због тога је аванзовао до највећег поверења, али у јавности, константно индиферентној према његовом лику, није успео да буде чак ни омражен.
Претеривања и повремена претерана срчаност с каквом Ђурић, обично стојећи први иза председника, дочекује ону његову реч на коју треба да отпочне громогласан аплауз или да поведе скандирање „Ацо, Србине“у спикерфон (након избора 2017, на којима убедљиво побеђује Српска листа, уз велике заслуге Ђурића), остављају о
њему утисак пратиоца, оног ко у политици не пуца на место лидера него жели да га следи, на дуге стазе.
Не би ваљало да је дипломатску каријеру слутио када је на себе преузео и да одговори Марији Захаровој на твит о понижавајућем статусу Вучића код Доналда Трампа, а учинио је то неспретно, у стилу детета које се дури. И извесно сасвим ненамерно у том одговору се излануо да је Вучић код Путина чекао по сат и по времена на пријем. Још мање је дипломатска, додуше, била његова некадашња фасцинација Владимиром Путином и његовим познавањем српске историје, у време кад је службовао у Председништву. Или неуспела симболика његовог истрчавања бриселског полумаратона да би „покорио Брисел“.
За неког ко је човек „од највећег поверења“и ко поверење није доказао само преузимањем једне од најнепријатнијих улога у данашњој политици Србије, јер не само да води делегације у Брисел на разговоре с Приштином, него и консолидује Србе на КиМ на јединство и верност руководству у Београду, а да заслуге увек и беспоговорно препусти Вучићу, амбасада у Вашингтону и није нека награда. Чак и за Ђурића који нема амбицију да буде први него само да истрчи целу стазу, чак и за службовање у тако
важној земљи, удаљавање из београдских токова политике је опасност.
Ако је оданост критеријум, Ђурић, који увек чак и за нијансу с већом покорношћу одговара на председникове критике нижим службеницима, заслужио је најмање један ресор у новој влади. Кад Вучић, примера ради, министрима поручи да нема летовања у кризи, а они се врате у кабинете препланули, Ђурић је и у септембру благо блед. Јер се „у дединој викендици у Сланкамену, где се најбоље изолује од свега“не прима морска боја. Али, упркос том примеру, често раскопчаној кошуљи и критици коју упућује народним непријатељима с позиције патриоте, овај се Дорћолац у јавности никада није примио као неуштогљен човек из народа.
У САД овај лојалиста одлази из статуса вршиоца дужности, у коме је, супротно Закону о именовању државних службеника, провео шест година. Изузетно на сваких шест месеци, а углавном на свака три и последњи пут 8. јула, Влада Србије је Ђурићу продужавала статус в. д. директора Канцеларије за КиМ од пролећа 2015. У пуном мандату радио је свега годину дана на месту на које је именован са места саветника Томислава Николића. У прво време, током сукоба Вучића и Николића, стављао се на страну другог бранећи његову платформу о КиМ, пре него што је она, заједно са Николићем ишчезла у забораву. Истом срчаношћу којом данас аплаудира, спрам премијера Дачића и првог потпредседника Владе, бранио је свог тадашњег шефа од оптужби да не признаје реалност. У тој платформи, хвалио се, лично је артикулисао Заједницу српских општина, за коју је изричито тврдио да је незаустављив процес и која се баш зато бележи у Ђурићев велики неуспех.
Његово именовање и за шефа техничког тима за преговоре с Приштином, као и за директора Канцеларије,
Ако је оданост критеријум, Ђурић је заслужио ресор у новој влади, тако да амбасада у Вашингтону и није нека награда чак и за неког ко нема амбицију да буде први него само да истрчи целу стазу
деловало је као компромис између двојице, старог и новог лидера СНС, али је Ђурић убрзо заиграо на победничку карту и није се освртао.
Три године касније, 2017, руководи још једним пропалим пројектом - унутрашњим дијалогом о КиМ, из кога се, посредно, ипак, рађа тренутак његовог највећег страдалништва и медијског фокуса. У прекомерно насилној акцији косовске полиције Ђурић је приведен, јер наводно није имао дозволу за улазак у покрајину, кад је у Косовској Митровици требало да се одржи једна од рунди тог дијалога. И највећи критичари власти су сатима били забринути за стање српског функционера у притвору након насилних снимака акције, који су долазили из Приштине. По пуштању, Ђурић је поентирао - ставивши се у „други план“и казавши да је то био покушај напада на голоруки народ и преузимања севера КиМ.
За полицијско испитивање Ђурић се челичио као седамнаестогодишњи „отпораш“, о чему сведочи један заборављени снимак из 2000. Подругљиви смех учтивог младића с наочарима на крају тог снимка поновио се 19 година касније када га је у једној емисији водитељ упитао како он зна да ће се у Косовској Митровици „ове године родити 100 беба више него прошле“. С изузетком за тај тренутак шокантне фотографије на којој „пријатељски“позира са удовицом политичког противника Оливера Ивановића, подсмех је и једино што су изазивале Ђурићеве медијске афере. Није се обогатио (бар према Регистру Агенције за борбу против корупције) и није довођен у везу са криминалом.
Као студент, пише у званичној биографији, био је ангажован у студентским организацијама, на иницирању и организовању бројних трибина, панела и других манифестација, између „2003. и 2007. редовни је освајач награда на традиционалном дебатном такмичењу у организацији Правног факултета“, а као истраживач ангажован и у Институту за политичке студије. Пише и да тренутно похађа последипломске мастер студије, смер Одрживи развој и екологија, на ФПН.
У СНС је и по Николићевом одласку остао на високим позицијама, али никад превише експониран изнутра. СНС-у се придружио у самом оснивању, 2008, и од тад је био координатор правног тима и асистент заменика председника странке, портпарол и члан ГО (2010), члан Председништва
Пре него што је јавност сазнала за будућу дипломатску каријеру, Ђурић је неспретно одговорио Марији Захаровој, у стилу детета које се дури и сасвим ненамерно се излануо да је Вучић на пријем код Путина чекао по сат и по
СНС (2012), а од 2016. и потпредседник странке.
Рођен је у Београду, 1983, где је и одрастао и завршио основну школу и гимназију. О свом пореклу које воли да истиче најчешће каже да не воли да га истиче. Нема доказа, само гласине, да је због деде по мајци Најдана Пашића, утемељивача ФПН и НИН-а, и његовог стрица Николе Пашића, имао протекције и у политици. Сам Ђурић је небројено пута казао да се њима поноси, али ништа мање баком по мајци, Јеврејком, од које је научио јидиш. „Имао сам срећу да живим три године у Израелу код њеног брата који је тамо избегао почетком четрдесетих и постао један од оснивача државе“, казао је у једном интервјуу. Сада се и званично, као једна од његових највећих препорука, узима чињеница да поред енглеског, „као матерњи“говори и хебрејски. Вучића је пратио у његовој првој званичној посети Израелу, 2014. А након што се у вашингтонском договору нашао ненадани услов да Србија пресели амбасаду у Јерусалим, Ђурић је казао да је потписивање баш тог захтева - за њега посебно емотиван тренутак, не марећи за израелско признање Косова које ће уследити.