Неоправдано тајне јавне набавке
КУПОВИНА ЗДРАВСТВЕНЕ ОПРЕМЕ ЗА БОРБУ ПРОТИВ КОВИДА-19
У доба када је владала пометња на светском тржишту респиратора, можда је било оправдано привремено ускратити информације о посредницима при таквој трговини. Међутим, ни тада није могло бити оправданог разлога за скривање информације о томе шта је тачно купљено и колико је плаћено
У доба када је владала пометња на светском тржишту респиратора, можда је било оправдано привремено ускратити информације о посредницима при таквој трговини. Међутим, ни тада није могло бити оправданог разлога за скривање информације о томе шта је тачно купљено и колико је плаћено
Највећa моћ коју грађани и новинари имају у рукама против корупције оних који располажу јавним средствима почива на добро успостављеном систему приступа информацијама. Српски Закон о слободном приступу информацијама из 2004, који се сврстава међу најбоље у свету, има један крупан недостатак. Када нам информације ускрати неки од шест највиших органа власти, међу којима је и Влада Србије, не можемо се жалити Поверенику за информације од јавног значаја (и заштиту података о личности), већ можемо само да тужимо тај државни орган Управном суду. Други недостатак тиче се механизма извршења – уколико се неки орган власти оглуши о налог Повереника, обезбеђење те обавезне одлуке на крају зависи опет од Владе Србије. У протеклих 16 година, не само да Влада није никада обезбедила да јавност добије информације, већ није ни уредила поступак у којем би решавала у предметима ове врсте.
Српски Закон је цењен и због тога што се поједине информације морају дати ономе ко их тражи у року од 48 сати, када се може претпоставити да је информација важна за заштиту здравља становништва. Авај, уколико којим случајем Влада игнорише захтев такве природе, тражилац мора да податак поново затражи, па тек после седам дана може да покрене управни спор. Такви спорови трају месецима, или чак дуже од годину дана, у зависности од оптерећења суда. Ни то није крај приче, јер после позитивне одлуке Управног суда, Влада неретко формално одбије захтев, па онда треба поново уложити тужбу. Толико о хитности.
Пандемија ковида-19 створила је низ ситуација у којима су грађани и новинари тражили управо информације
важне за заштиту здравља. Ако ни због чега другог, а оно да се услед скривања података не би створиле сумње у то да је ситуација тежа него што јесте, или да се не би нарушило преко потребно поверење између власти и грађана поводом спровођења рестриктивних мера и старања о народном здрављу. Иако су свакодневно организоване конференције за штампу, а представници државних органа и Кризног штаба су се поред тога често обраћали грађанству преко малих екрана и у другим приликама, испоставило се да проблеми постоје и када је реч о веродостојности објављених статистика о оболелима, што још увек није разрешено на несумњив начин.
Одсуство проверљивих података још више је одликовало и још увек одликује област јавних набавки. Док се у другим земљама отворено расправља о потреби и спровођењу појединих набавки које су чињене у доба пандемије и о оправданости потеза власти, у Србији је немогуће водити аргументовану расправу на ту тему, јер проверљивих докумената нема. Овде не каскамо само за „старим демократијама“и државама које имају
развијену владавину права, већ и за комшијама из БиХ, земље која се редовно рангира лошије од Србије на глобалном индексу перцепције корупције. Као што је познато, тамо су не само познати подаци о набавкама, већ је то у једном случају довело до истраге о корупцији унутар Владе Федерације БиХ.
Транспарентност Србија је након безуспешних покушаја да дође до података који су битни за целокупну јавност, морала да тужбама поведе два управна спора против Владе Србије, због прикривања података у вези са јавним набавкама здравствене опреме током пандемије, односно у вези са тајношћу тих података. У оба случаја су захтеви за приступ информацијама игнорисани (што само по себи није допуштено када је реч о овој врсти захтева).
Транспарентност је још 13. марта од Владе тражила документе у вези са одређивањем и опозивом тајности података о броју респиратора. Наиме, председница Владе Србије, Ана Брнабић, на конференцији за штампу 12. марта 2020. изјавила је да се „број респиратора у Србији третира као државна тајна“. Kасније истог дана председник Републике Србије, Александар Вучић, изнео је јавно податак да Србија „располаже са 1.008 респиратора“и да ће у наредних 25 дана бити набављено још 500. На основу тога би се могло закључити да је тајност података била одређена, али да је потом опозвана. Уколико је заиста опозвана, што би се могло закључити из чињенице да је председник изнео тај број у јавност, онда нема правне препреке ни да се информација представи јавности у облику проверљивог документа, а не само тврдње којој треба веровати на реч.
Транспарентност Србија је у међувремену од Републичког фонда
Оправданост владине одлуке да податке о набавкама лекова и медицинске опреме за лечење оболелих од ковида-19 прогласе „строго поверљивим“већ сада се доводи у озбиљну сумњу, јер друге државе нису биле тако тајновите
за здравствено осигурање тражила податке о јавним набавкама спроведеним током пандемије, али је захтев одбијен, уз образложење да постоје чак две одлуке које утврђују да су ти подаци тајна. Једна од њих је одлука Генералног секретaријата Владе Републике Србије од 11. марта 2020. којом се „подаци који се односе на све набавке лекова, тестова, медицинских средстава, заштитне личне опреме и других неопходних средстава и опреме ради лечења оболелих од болести, у току трајања проглашења болести COVID-19, изазване вирусом SARSCoV-2, чије је спречавање и сузбијање од интереса за Републику Србију, означени ознаком степена тајности `СТРОГО ПОВЕРЉИВО`“. У одговору РФЗО наводи се и да је та тајност одређена сходно Закључку Владе Републике Србије СП 05 број:00-96/2020-1 од 15. марта 2020. године.
Једини начин да се провери истинитост ове тврдње и да се утврде разлози због којих је одређен наведени степен тајности, био је захтев за приступ информацијама, који је Влада такође игнорисала, па је уследила још једна тужба Управном суду. Може се претпоставити да постоје неки разлози који би оправдали тајност неких података о набавкама. На пример, у доба када је владала пометња на светском тржишту респиратора, можда је било оправдано привремено ускратити информације о посредницима при таквој трговини. Међутим, ни тада није могло бити оправданог разлога за скривање информације о томе шта је тачно купљено и колико је
Истог дана када је премијерка рекла да је број респиратора „државна тајна“, председник се похвалио да имамо 1.008 и да ћемо набавити још 500 респиратора. Из тога се може закључити да је тајност опозвана, па нема препреке да и јавност буде упозната са свим документима
плаћено, нити оправданог разлога да грађанима те информације саопштавају политички функционери, уместо да их објави РФЗО, као институција надлежна за набавке. Да не говоримо о томе колико је мало вероватно да би интересе Републике Србије „озбиљно нарушило“сазнање о набавкама заштитних маски или тестова.
Уколико закључак буде једног дана објављен, сазнаћемо да ли је ова тајност била одређена уз формално позивање на „заштиту националне безбедности“или „односа Србије са другим државама“, што су разлози који се помињу у Закону о тајности података. Оно што оправданост Владиног закључка већ сада доводи у озбиљну сумњу јесте чињеница да Србија није једина држава којој се догодила пандемија, а да степен поверљивости за којим је власт овде посегла превазилази по обиму тајновитост коју су практиковале друге владе широм света.
Ни током највеће здравствене кризе није било разлога да све информације о набавци потребне опреме грађанима саопштавају политички функционери, уместо РФЗО-а као институције која је и надлежна за те набавке