Моја ватра против предрасуда јача је од свега
ДАНИЈЕЛА ШТАЈНФЕЛД
У ексклузивном разговору за НИН, ауторка документарног остварења Зацели ме говори не само о свом искуству, већ и о искуствима других, са којима је прошла читав емоционални распон на путу зацељења
У ексклузивном разговору за НИН, ауторка документарног остварења „Зацели ме“говори не само о свом искуству које ју је подстакло на снимање тако специфичног филма, већ и о искуствима других, са којима је прошла читав емоционални распон на путу зацељења
Већ први кадар документарног филма Зацели ме доноси оно што и најискуснијим драматурзима и писцима не полази тако лако за руком – конфликт, заплет, драму и једну страшну истину. У том кадру, млада глумица Данијела Штајнфелд, већ неко време скрајнута од очију јавности, телефонира из Америке својим родитељима који су у Србији, одакле је потекла. Испрва максимално контролисаним гласом, она им саопштава због чега је заправо одлучила да неколико година пре тако нагло прекине глумачку каријеру у успону и да оде из земље путем великог животног ризика. У првом кадру свог филма, она родитељима признаје да је била силована...
И та истина ју је недавно вратила у саму жижу интересовања – о Данијели Штајнфелд се говорило због тог инцидента који се одиграо пре десет година. Оно што је, међутим, покренуло лавину коментара у медијима откад се за филм прочуло, тиче се њене одлуке да свог силоватеља не именује. Тако је појава извесног „моћника“који држи филмску индустрију и који је потенцијално опасан, отворила читаву полемику – да ли је то прави начин да се она обрачунава са демоном прошлости; да ли тиме држи неименовану особу у стању психичке тензије коју је и сама прошла; какву поруку охрабрења тиме шаље особама које су у сличном положају као и она; па све до тога да ли један немили догађај заправо користи у сврхе сопственог маркетинга... Наравно, сви текстови на ту тему, били злуради или у знак подршке, објављивани су пре него што је ико био у прилици да види о чему је заправо у филму реч.
А филм је први пут у Србији приказан прошлог петка, последњег дана 27. палићког филмског фестивала, када се Данијела Штајнфелд, на велико изненађење присутних, и појавила након пројекције и разговарала са публиком. Зацели ме је динамична и информативно прецизна документарна етида рађена у добром маниру америчке документаристике, проткана ефектним анимацијама и брзим резовима. Kако би илустровала сопствени случај сексуалног злостављања, Штајнфелдова је изнела разнолике примере како силованих особа тако и силоватеља, што је већ у старту интригантна конструкција. И док филм одмиче ка крају, њена и лична и професионална намера да на тај начин реконструише оно што се њој догодило, постаје све јаснија. Тако сложени сплет прича отвара бројна питања на која је понекад тешко изнаћи одговор. О некима од њих, дискутовали смо и са самом ауторком филма Данијелом Штајнфелд, током
разговора посебно уприличеног за наш лист.
На интервју који се одиграо надомак Палићког језера само дан по затварању Фестивала, Данијела Штајнфелд се појавила у тачно заказано време, сва у белом, делујући као да ова минула деценија, и поред свега, није оставила на њој ни најмањег трага. О снимању филма прича кроз смех и у добром расположењу. По одласку у Америку повезала се с организацијама које раде са активистима или жртвама силовања, за које се испоставило да би причале о томе. Филм Зацели ме тако открива неке невероватне и непознате податке, као што је немали број силованих особа у америчкој морнарици, између осталог...
„Те жртве силовања, с којима сам разговарала, никада раније нису причале о томе“, започиње разговор са нама Данијела Штајнфелд. „Исто као што се гледаоци овог филма изненађују неким сазнањима, тако сам се изненађивала и ја, откривајући све те случајеве. И то је било прво питање – како је могуће да се све то дешава? Почињући рад на филму, чула сам податак да је чак једна од шест жена, у некој својој животној доби, била сексуално злостављана. Нисам могла да се помирим са тим податком. У почетку сам мислила да је то претеривање, којем су у Америци иначе склони. Међутим, истраживање је потврдило другачије... Тамо је огроман проблем злостављање на универзитетима, које је малтене попут епидемије. Суочивши се са подацима да је силовање тако често и у религиозним
У Србији тема силовања је и даље огроман табу. Сасвим сам сигурна да овде не бих могла да дођем до људи који би о томе отворено говорили
и прогресивним установама које би требало да пружају сигурност, па чак и у породицама, схватила сам да је то културолошки проблем, знатно шири од онога чиме сам мислила у почетку да се бавим. И зато бих волела да мој филм охрабри друге и да буде позив на разговор.“
Слично, а опет на другачији начин, деловао је и покрет Me Too чији су активисти извршили снажан продор у јавност тек онда када су им се прикључиле славне личности, које су о томе први пут проговориле. Али Данијела Штајнфелд је свесно хтела да њен филм буде саткан од другачијих нити: „Тај покрет садржи гнев у себи и упире прстом у злостављаче. Зацели ме је снимљен тако да не упире прстом ни у кога, нити да икога осуђује. Када сам прегледала сиров материјал филма у коме говоре и силовани и силоватељи, схватила сам да сам могла да направим два потпуно различита филма, из два различита угла. И ја сам могла да снимим филм који је потпуно осуђујући и којим бих открила много тога, и у коме бих осудила и конкретне људе и конкретне случајеве. Али сасвим сам сигурна да је решење проблема у разумевању чина насиља. Често смо сведоци пасивног понашања друштва и његовог негирања да насиље постоји, чиме се заправо оно подстиче и даје му се на легитимитету. Још чешћи је проблем неразумевања шта се заправо десило, како је до тога дошло и шта након свега тога треба учинити.“
Кроз много примера интервјуисаних у филму, наслућују се различити одговори на та питања. Тако пратимо једну америчку породицу у којој постепено откривање „рана“отвара далеко дубље интриге и трауме које њени чланови носе. Једна активисткиња иде још дубље, износећи цивилизацијску тему о којој се ретко говори и још ређе зна – а то су случајеви особа силованих у брачним заједницама... Данијела Штајнфелд каже да је тек сада, када погледа иза себе, свесна колико је заправо себи бола задала. А невероватан емоционални распон свих говорника оставља далеко снажнији утисак од самих искустава изнетих у филму.
„Овај филм није било нимало лако направити. Била сам нова у новом окружењу. Имала сам много пријатеља из света филма, али су у Њујорку људи веома заузети. С друге стране, и они који би ме иначе подржавали саветовали су да радим нешто друго, бојећи се да је ово превише ризично и компликовано. Али ја сам од почетка била свесна да имам перспективу која је толико драгоцена. Пре свега што сам и сама, као жртва злостављања, увидела да не постоји системска помоћ за оне који су насиље преживели. Друштво углавном одговара тако што пушта жртве да саме преболе инцидент. Питања која се постављају код сваког случаја увек су слична – да ли се то заиста десило, ко је крив за то, због чега је до тога дошло? О томе сада говорим кроз смех, али то ме је болело свих ових година. То су ужасне предрасуде које су неминовне. У себи сам мислила – у реду, десило се шта се десило, ја сам то преживела, отишла сам, у новој сам земљи, у новом окружењу... Али како ја могу да наставим да живим, а да се не борим против тога? Зар треба да живим а да не померим ни „иглу“,
Дубоко укорењене патријархалне вредности указују на срам и стид тела, као и на срам и стид слабијег. У тим сексистичким вредностима, онај ко је слабији нема право на избор, нема право да одлучује о сопственом телу, јер у телу је срам
која би покренула разумевање у нашем друштву? И то ме је коштало огромног и економског и каријерног ризика. Од почетка сам знала да ако пројекат пропадне, бићу више него на почетку. Тако сам радећи на филму пролазила и кроз емотивни и кроз пословни ризик, али та моја ватра против предрасуда била је јача од свега.“
И сада, када је филм пред нама, његово приказивање отвара још једну болну чињеницу – у српском друштву говорити о насиљу и даље је огроман табу. На нашу констатацију да би такав филм са толико саговорника са различитих страна било немогуће реализовати овде, Данијела се само слаже: „Два су разлога за то. Када би овде, код нас, једна глумица мојих година одлучила да снима свој филм, људи из тог света би јој се подсмевали. У старту не би веровали у њене могућности, способност и ауторство. Други разлог је тај што овде не бих могла да дођем до људи који би о томе
отворено говорили. Према извештају Амнести интернешнала, организације која већ деценијама покушава да уради истраживање на Балкану о женама злостављаним у рату, апсолутно је немогуће то извести, јер они не могу да их убеде да о томе проговоре. Дакле, оне које су давно проживеле трауму не упуштају се ни у оно што ће остати само на папиру, а камоли да о томе причају пред камерама. Након толико година од рата, те особе не желе да кажу ни своја имена, нити желе да открију имена злостављача, иако су неки од њих вероватно већ покојни. Тако да сам сасвим сигурна да субјекте за разговор на ту тему овде не бих могла да нађем.“
Уједном делу документарца развија се монтажна секвенца са инсертима из различитих филмова, серија, реклама... у којима насиље над слабијима (у овом случају женама) налази своје драматуршко оправдање. И заиста, тако постављено, чини се да је једна култура, у свом маниру, такво понашање подсвесно подржавала: „Филмови су одраз наших вредности. За неке од њих, криво је друштво и дубоко укорењене патријархалне вредности, које указују на срам и стид тела, као и на срам и стид слабијег. У тим дубоким сексистичким вредностима, онај ко је слабији нема право на избор. Поготово нема право да одлучује о сопственом телу, јер у телу је срам.“
Очито емотивно везана за материјал који је произвела, Данијела Штајнфелд је апсолутни аутор филма – на наше изненађење чак се и монтаже прихватила, као и концепта врло ефектних анимација које покривају гласове, односно изјаве оних људи који нису желели да се виде у филму. Тиме, њен лични однос према садржају избија из готово сваког филмског кадра. То је посебно видљиво у сценама када она разговара са силоватељима, у којима улази у дебату са њима, али и у сцени када се одлучи на интервју са особом која је њу силовала... Филм прожима и једна успутна анкета у којој она злостављаним особама нуди могућност да иду даље, питањем How would you like to proceed? (Како бисте волели да наставите?) Исто питање поставили смо и ми њој – шта даље:
„Ја сам ипак глумица. Волим да будем и иза и испред камере, и то је нешто што моје биће иште. Сада развијам концепт за ТВ шоу, који је настао из стендап комедије коју сам радила. То је друштвено-политичка пародија која исмева мизогинију и друга сексистичка понашања у друштву. Сигурно је да настављам да се бавим тим темама, али у потпуно другачијем кључу, у другом жанру, далеко директније, кроз црнохуморну комедију. А што се тиче филма Зацели ме, имамо један мали концепт и велику жељу, која ће, надам се, и да се оствари. How would you like to proceed? би била апликација којом би људи помагали жртвама насиља које не знају шта их је задесило. Та апликација би функционисала попут оне игрице `одабери своју авантуру` и тако би изводила људе на прави пут, који би их одвео ка зацељењу и правди.“
Из филма Зацели ме, сасвим је јасно да су та зацељења различита. У случају Данијеле Штајнфелд, отрежњење и чишћење од траума јасно је изведено у тако специфичном остварењу. У његовом финалу, она закључује сопствено искуство речима – Моји ожиљци су моја признања. И желимо да поверујемо да је заиста тако.
Зацели ме је динамична прича рађена у добром маниру америчке документаристике. Kако би илустровала сопствени случај, Штајнфелд је изнела разнолике примере и силованих и силоватеља, што је у старту интригантна конструкција