СВЕ ЈЕ ИСТО, НИШТА ИСТО НИЈЕ
Да ли су Вучићеви противници ишта научили из примера изборне победе над Слободаном Милошевићем 24. септембра 2000, којом је створена прилика за изградњу другачије Србије? И да ли, уопште, постоје рецепти из тог времена који би и данас могли да се примене
Два пута је моћна српска власт, одлуком да превише самоуверено и недовољно промишљено прибегне политичком инжeњерингу, битно допринела сопственом слому. Прво је Слободан Милошевић 6. јула 2000. на брзину променио Устав СР Југославије, да би се, пре истека дотадашњег мандата, поново кандидовао за председника државе на изборима одржаним 24. септембра те године. И на њима је изгубио до тада неограничену власт.
Дванаест година касније, одлука да „скрати“председнички мандат како би председнички избори били одржани истовремено са редовним парламентарним, коштала је положаја Бориса Тадића и његову Демократску странку, чије је изборне шансе покушао да ојача трансфером сопствене популарности. Пад је био тако драматичан да је у питање доведен чак и опстанак странке коју је, у међувремену, напустио да би формирао сопствену, још слабију.
Александар Вучић је, изгледа, нешто научио од претходника, па је приступио другачијим облицима изборног инжeњеринга. Али проблеме није успео да избегне: када је, супротно демократским обичајима, уочи самог одржавања овогодишњих парламентарних и локалних избора, смањио изборни цензус са пет на три посто, није постигао основни циљ – увођење у парламент некога ко би уверљиво играо улогу опозиције, а све како би анулирао ефекте изборног бојкота. Уместо тога, добио је само гласније критике због убијања демократије у земљи, због чега ће, сва је прилика, морати у поновне преговоре са опозицијом.
Логика каже да је велика вероватноћа да би на тим преговорима власт морала да понуди уступке опозицији, ако жели њено учешће на изборима и избегавање репризе избора који су нас, суштински, вратили у стање са једнопартијским парламентом.
С друге стране, међутим, опозиција не оставља утисак снаге која спремно дочекује нову прилику. Неминовно се, зато, у овим данима поставља питање – да ли су Вучићеви противници ишта научили из примера ДОС-а, који је, пре тачно двадесет година, успео да смени аутократску власт и створи прилику за изградњу другачије Србије. И да ли постоје применљиве лекције бораца из деведесетих, на које атмосфера у Србији прилично „мирише“, али се, истовремено, драстично разликује?
Немогуће је механичко преузимање рецепата, али постоје искуства која могу бити корисна, слажу се саговорници НИН-а, Бојан Пајтић, данас „само“професор Универзитета, некад војвођански премијер и лидер ДС-а и Ђорђе Вукадиновић, опозициони актер са искуством политичког аналитичара.
Вукадиновић види две важне сличности са приликама с краја деведесетих: једна је постојање ауторитарног режима, за који, у данашњем случају, верује да „још увек није демонстрирао крајње границе свог потенцијалног малигнитета“. Другу сличност види у опозицији
коју имамо – описује је као разбијену, сатанизовану, међусобно подељену и посвађану а притом заједнички жигосану као „издајничку“, непатриотску и неспособну, при чему, каже, ово последње није сасвим нетачно. „Све друго је различито, с тим што, парадоксално, различити аспекти иду на штету садашњег тренутка и опозиционе перспективе“, каже овај саговорник НИН-а.
На пример: ондашња опозиција имала је, каже, јасну, недвосмислену спољну подршку и помоћ, „док је ситуација данас буквално обрнута – помоћ и подршку има режим, док спољни фактор опозицију игнорише, или, у најбољем случају, упути понеку утешну реч и уручи списак захтева, где је први да буде толерантна према власти“.
Не мању и само на први поглед парадоксалну разлику између два периода Вукадиновић види у области медија: деведесетих је, каже, медијска слика била повољнија: Милошевић је контролисао главну националну штампу и електронске медије, али се то углавном сводило на РТС, Политику и повремено Студио Б, док су силни, и у то време веома утицајни локални медији били листом на страни опозиције – чему ваља додати и утицајни Б92 и повремено Студио Б.
„Данас је у медијском смислу ствар много гора упркос привидном плурализму и хаосу у смислу постојања различитих медијских портала и телевизија, а да се, заправо, простор медијских слобода своди на један или два кабловска канала, пар недељника и најнетиражнији од свих дневних листова“, констатује Вукадиновић.
Један од кључних одговора власти на причу о неслободи медија је помињање интернета који, наводно, омогућава свим грађанима неограничен приступ информацијама – само што у тој слици света недостају многе чињенице. На пример – да је компанија Твитер почетком године избрисала више од 8.500 „бот налога“повезаних са владајућим партијама у Србији, Египту, Хондурасу, Индонезији и Саудијској Арабији. Чињеница да је, у тој оштрој конкуренцији, Србија била апсолутни лидер по броју „бот налога“, само је један у низу показатеља који говоре о интензитету медијских манипулација у напредњачкој Србији.
Између осталог и зато Пајтић каже да су „механизми одржавања на власти и позиција у бирачком телу ова два диктатора (Милошевића и Вучића) сасвим различити“. Анализу разлика између Србије данас и пре двадесет година он почиње подсећањем да је ДОС настао као нужна коалиција веома хетерогених политичких организација, које су у збиру имале већу подршку него Милошевић и његова странка. А председнички избори од пре три године и сва потоња истраживања показују да данашња опозиција у збиру не може да премаши 25 посто подршке бирача који излазе на изборе.
Ту долазимо до стално присутне идеје да би било довољно да се апстиненти приволе да изађу на изборе, па би Вучић пао - коју Пајтић назива још једном заблудом механицистичке школе мишљења. Структура политичких афинитета међу апстинентима, објашњава, није много другачија у односу на бираче који излазе на изборе, тако да, чак и када би данас апсолутно сви бирачи са правом гласа изашли на изборе, то не би значило да режим пада. Пајтић подсећа и на чињеницу да позитивно мишљење о Вучићу, према свим истраживањима, има више од 55 одсто грађана, те да нема лидера опозиције који има двоцифрен проценат оних који изражавају афирмативан став према њима.
„Разлог за ово нису изванредан карактер, углед и интелигенција актуелног председника Србије, напротив. Готово потпуна медијска контрола и злоупотреба телевизијских станица и таблоида за бруталну сатанизацију сваког опонента је разлог због кога тај, по свему недостојан човек, толико доминира на политичкој сцени“, каже Пајтић. И још: „Вучићев режим купује најмање 300.000400.000 гласова, који се, кроз систем `бугарског воза`, сливају у подршку СНС-у.“А да не говоримо о чињеници да у јавном сектору запослени масовно контролисано „гласају“на изборима.
Победа Војислава Коштунице била је могућа и због тога што је добио подршку око 600.000 бирача који припадају мањинским заједницама, каже Пајтић. Данас, подсећа, највеће политичке партије националних заједница, готово по правилу, чине део режима, а водећи политичари из њихових матичних држава (Ердоган, Орбан) негују односе пријатељства са Вучићем, између осталог и због веома сличног става према демократији и политичком плурализму.
„Последица оваквих околности је бизаран податак да је творац идеје о убијању сто муслимана за једног Србина у доминантно муслиманским срединама (Нови Пазар, Сјеница, Тутин) 2017. добио у просеку око 75 посто гласова, док је на нивоу целе Србије имао 55 посто“, каже Пајтић.
Као важан фактор у анимирању опозиционих бирача деведесетих он наводи и невладин сектор, који је листом и здушно подржавао опозиционог кандидата. Неколико врло разгранатих невладиних организација је учествовало у контроли избора, тако да је на том пољу био ангажован велики број активиста.
Потребно је да сами актери поверују да имају шансе, па да делимично то пренесу на оне који их подржавају и демонстрирају искрену вољу, снагу и акциону слогу, а то се не ради само укрштањем руку и пригодним сликањем Ђорђе Вукадиновић
ДОС је настао као нужна коалиција хетерогених политичких организација, које су у збиру имале већу подршку него Милошевић. Данашња опозиција у збиру не може да премаши 25 посто подршке бирача који излазе на изборе Бојан Пајтић
Све то је, каже, било могуће у околностима у којима је постојао консензус САД, ЕУ и Русије да је време да Милошевић оде, па је, у том смислу, део медија и невладиног сектора уживао логистичку подршку међународних организација.
„Далеко смо од таквог консензуса кад је Вучић у питању, иако је његова међународна репутација веома урушена због гушења медијских слобода, уништавања опозиције и изузетно високог нивоа корупције на врху режима“, каже Пајтић. Он оцењује да је, обећавајући „кооперативност“делу представника међународне заједнице, Вучић купио њихову подршку, али додаје и да охрабрује став посланичких група социјалдемократа, демократа, зелених и либерала у Европском парламенту, који су резултате последњих избора у Србији назвали ругањем демократији.
Још један важан фактор који ситуацију пре двадесет година чини битно различитом од данашње наводи Вукадиновић: психолошки. Тада је, подсећа, постојао велики ентузијазам у опозиционој јавности и велико надање у промене и оно што ће доћи. „То је сад разбијено у парампарчад. Кад реално сагледамо ситуацију, то је важнији фактор и већи разлог за неупоредивост
ситуације него медијска и финансијска доминација режима и спољна подршка“, каже овај саговорник. И не само да грађани данас немају ентузијазма него су, оцењује, наглашено пуни скепсе, апатије и резигнације. „Не само да не верују у могућност промене, него и не верују да би промена могла донети ишта позитивно. И на томе режим јаше“, каже Вукадиновић.
На све то, додатни проблем што вера не постоји ни код оних који би промени требало да допринесу. „Потребно је да сами актери поверују да имају шансе, па да делимично то пренесу на оне који их подржавају. И да демонстрирају искрену вољу, снагу и акциону слогу“, каже. И додаје да се то не ради „само укрштањем руку и пригодним сликањем, него заједничком борбом на терену и фокусирањем на режим и циљеве“.
Вукадиновић примећује да се сада стиче утисак да опозиционари раде са задршком, не верују довољно, мисле да није тренутак, или очекују од Александра Вучића да нешто уради или не уради. „Договор о ненападању који је инаугурисан прошле седмице само је мала, почетна и недовољна мрвица на генерално исправном путу. У том смислу и пре свега у том смислу, релевантно
је искуство ДОС-а и недавно искуство црногорске опозиције“, каже Вукадиновић.
Сасвим професорски, Пајтић сумира зашто је 2000. победа Коштунице и ДОС-а била могућа упркос неповољним изборним условима и без преговора власти и опозиције о њиховом поправљању: медијска слика је била знатно боља, куповине гласова није било, а сатанизација политичких противника није била ни приближно тако интензивна као данас.
Ипак, он види и неколико поука које се из искуства ДОС-а могу извући: прво, неопходно је, када су председнички избори у питању, пронаћи кандидата или кандидаткињу који је довољно популаран или популарна да га вишемесечна кампања не може осујетити у победи.
Јасно је, каже, да овај пут победу не може однети ниједан опозициони политичар, јер су и они најбоље позиционирани превише израњавани медијским блаћењем. „Потом, видели смо на примеру кандидатуре Саше Јанковића да (условно речено) грађански кандидат не може имати потенцијал да победи на изборима, чак и уз висок ниво мотивације грађанске оријентације. Неопходно је да будући кандидат или кандидаткиња имају изражену како демократску, тако и националну димензију“, каже овај саговорник.
До наредних избора, верује, тешко да можемо очекивати омасовљење или висок степен активизма код невладиних организација које би се бавиле контролом избора. Контрола избора је, због тога, један од најважнијих задатака опозиционих странака. „Уколико не буду имали обучених и храбрих 17.000 људи на бирачким местима (по два на сваком месту) позиција опозиционог кандидата биће безизлазна“, сматра Пајтић.
Има, додуше, ситуација које изгледају безизлазно, па се покаже супротно: Вукадиновић подсећа на то да је само три месеца пре избора 24. септембра 2000. опозиција деловала потпуно безнадежно, безидејно и конфузно. Околности су сада, као што се може видети, у многим аспектима значајно горе, али, с друге стране, до избора (вероватно) има нешто више времена него што је било потребно да се пролећна апатија из 2000. претвори у победнички оптимизам ране јесени.